Vladaj, Vučiću!

To „vladaj, Vučiću“ sa poluanonimnih naloga, recimo ima imena, ali nema fotografije i prezimena korisnika, stavlja se iznad onog što se smatra opozicionom brljotinom.

Na primer, kad neko napiše da je učešće na izborima način da se „bojkot unese u Skupštinu“ ili da će protesti sada nakon što je od njihove organizacije odustalo udruženje „1 od 5 miliona“ povratiti masovnost od pre godinu dana.

To „vladaj, Vučiću“ jeste skraćenica za nabrajanja svih greški Vučićevih protivnika i gorka ocena da predsednik Srbije ulazi u završnicu izborne kampanje za opšte izbore 2020. sa vidljivom prednošću.

Prednost po njega je i to što su protesti razbijeni u više manjih, bez jednog glavnog masovnog toka. Sva ta okupljanja – po pitanju vazduha, medija, čak i podrške bojkotu, nisu ni približno ista onoj koloni od pre godinu dana, to su samo ograđena mesta gde se pokazuje da Srbija ima neki oblik demokratije.

Vučić će prednost upotrebiti da ponovo dobije slabašan parlament koji ne može ni po čemu da se suprotstavi njegovoj jakoj predsedničkoj vlasti.

Što više neobičnih lista sa opskurnim kandidatima uđe, to bolje po njegov tron. Najmanje je bitno za šta se oni tačno zalažu, bitno je da ne budu ljudi koji mogu da povedu građane, lišeni liderskih sposobnosti.

U ovom sazivu na početku je bilo šest bitnih cenzusnih grupacija, odnosno lista približnih 5 odsto – SPS-JS, SRS, DS i Živković, Dosta je bilo, Tadić-Čanak-Čeda, DSS-Dveri.

Cilj je da ih sada bude približno toliko sa cenzusom od 3 odsto…

Neki slični živopisni sastav takođe bi odgovarao i opozicionom Savezu za Srbiju ukoliko ostane pri bojkotu.

Jeste da bi izgubili skupštinski hodnik gde drže pres konferencije, ali bi mogli da se postavljaju kao neko ko je bezbedno van te rijaliti priče Zanimljivo je da niko od mogućih učesnika izbora, ne predstavlja bitku za parlament kao glavno mesto odlučivanja, u svom nastupu.

Parlament se tretira kao diskusioni klub gde je najbitnije koliko će ko moći neometano i ispoštovano od drugih, da priča i pridobija pažnju.

A ne da je cilj te pažnje da utiče na javnost i time i na odluke vlasti.

Bez uličnih demonstracija, Savez je izgubio prednost bojkota, i njegovi lideri nastavljaju da vode klasičnu kampanju, svejedno što je antiizborna.

To nije prednost opozicije nad Vučićem, ona se istopila, ali i to je nešto što, dosad nismo imali.

Najmanje tačan prigovor tom Savezu za Srbiju je da ne rade dovoljno.

Radili su oni prilično i predano – broj skupova, tribina, uličnih akcija i nastupa je mnogo veći nego što je prethodna opozicija imala od 2012. i dolaska SNS na vlast.

Uspeli su da dopru i do velikog broja građana, naterali su Vučića da popusti tiho po mnogim tačkama. Zašto to popuštanje nisu jače iskoristili, e pa to ćemo saznati po tome kako će ili neće izneti bojkot.