Vladarka Ana

Sa te njihove bezbedne udaljenosti, ne može se oceniti koliki je stvarni stepen prihvatanja gej premijerke od strane građana Srbije i čemu to vodi.

Protiv tog prihvatanja izjašnjavaju se, što je zanimljivo, svi protivnici vlasti, i liberalni i konzervativni.

Veliki javni domet, na primer, imale su ocene jedinog samostalnog poslanika u prethodnom sazivu Skupštine Vladana Glišića, da birači SNS-a nisu glasali za gej premijerku.

Na izborima 2022. ova partija međutim nije pretrpela drastični pad podrške.

Ukoliko se gleda vreme provedeno na vlasti, broj dovođenja u vezu visokih partijskih čelnika sa korupcionaškim aferama, opšti pad poverenja u političare i druge nepovoljne činjenice, SNS je na izborima 2022. prošla odlično.

I ako uzmemo da su izbori bili namešteni, odustvo pobune protiv nameštanja je takođe neka vrsta izbora.

Koliko 2017. kada je Ana Brnabić prvi put izabrana za premijerku, predviđanja su bila potpuno drugačija.

Što je zanimljivo, najpesimističnija po SNS, dolazila su upravo od gej muškaraca. Oni su čak, mnogo više nego ostali, bili zapitani šta to treba Vučiću, jer izgubiće vlast zbog te glupe odluke.

U njihovoj predstavi, Srbi će se samo uzjoguniti i naći način da se krvavo obračunaju sa vlašću koja im je nametnula to što njihova zverska priroda ne može da podnese.

Koliko 2019. kada je Ana Brnabić jedina stajala pored Vučića na masovnim skupovima u organizaciji SNS-a, kojim se odmeravala snaga sa opozicionim protestima započetim 2018. te su se ocene preobratile u tužnu suprotnost.

A to je da su Srbi toliko postali ništavni i kukavni, da im se lažima i manipulacijama može nametnuti baš sve.

Oba stanovišta su pogrešna i izazivaju pitanje da li je i kako moguće, da ovde samo Vučić u svom vladarskom ludilu domaša suštu realnost.

Njemu je Ana Brnabić, gej premijerka jugoslovenskog porekla, baš takva bila potrebna kao ikonična slika, kao liberalna prozapadna kontrateža, njegovoj autokaratiji.

I kao takva „primila“ se odlično, a stepen prihvatanja zaista normalizuje učešće gej ljudi u društvenom životu, više nego svi isprazni NVO projekti.

Ukoliko slobodno zaključujemo, koreni tog prihvatanja nisu uopšte u spoljnom nametanju, nego u unutrašnjem predanju.

Ana Brnabić vam je tip žene pokosovskog ciklusa u našoj književnosti, vladarka u uslovima nacionalnog poraza, vazalstva i potčinjenosti.

U pokosovskom ciklusu, žena preuzima muške uloge – recimo diplomatiju i vojnu strategiju – i Ana Brnabić vam je sve to, primereno životu u 21. veku.

Ona nosi tu energiju, što se videlo se i u njenom nastupu u svojstvu poslanice u Skupštini, a nesumnjiva simbolika je i to što je prigrabila privilegiju da stanuje u vili Jovanke Broz.

Sudbina Titove supruge, izopštene i izolovane od 1977. do smrti 2013, pokazatelj je našeg zastrašujućeg gubitka veze sa sobom i sopstvenom prošlošću.

Na veštački, pomalo i nasilan način, Ana Brnabić tu vezu ponovo uspostavlja, ali i to je bolje nego ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.