Vučić vodi protiv Mila

Paket koji je simbolizovao poslednjih 25 godina Milo Đukanović slabi i odlazi sa scene neminovno i neizbežno. Milov „evropski tim“ jeste osvojio desetak odsto više glasova od Vučićevog „za Nikšić“, ali to nije dovoljno. Ne zato što tehnički ne bi mogla da se napravi Milova većina, nego zato što je njegova snaga poražena i po volji glasača i po spoljnim uticajima.

Bitku za Nikšić vodili su zapravo odsutni sa izbornih lista – Milo i Vučić. Ovaj drugi usmerio je snažnu kampanju svim sredstvima kako već on to opako ume. A i silinom, kao da mu je pitanje da li će zadržati Beograd na izborima 2022. zavisilo od rezultata u Milovom rodnom Nikšiću.

U Srbiji je pokrenuta afera Belivuk, čija je okosnica obračun vlasti sa kriminalnim klanom, a obračun sa kriminalnim klanovima je baš ono što želi opoziciona Crna Gora. Održana je u Beogradu predsednička konferencija za štampu dostojna scena iz serije „Narkos“ nerazumljiva srpskoj javnosti, ali vrlo logična sa stanovišta završnice kampanje za Nikšić.

Vučić uvek pokreće slojevite akcije, nikad ništa krupno ne usmerava samo sa jednim ciljem. Iz tog ugla gledano i ministar Nebojša Stefanović, njegova bivša desna ruka Dijana Hrkalović, Goran Papić i ostali niži policijski službenici zahvaćeni aferom Belivuk/Prisluškavanje/Atentat samo su uzgredna šteta. Ili bolje rečeno, uzgredna korist da se Srpska napredna stranka drži u uobičajenom stanju duboke psihičke napetosti. Stanju u kome se ne zna ko je na čijoj strani ili ko je potajno promenio stranu, pa je jedino „pametno“ uzdati se u ispunjenje zadataka koje naloži Vučić. To što se afera uglavnom rešava sporazumima o priznanju krivice, dakle bez javnog suđenja i bez mogućnosti da išta dospe stvarno na videlo od tih Vučićevih presretnutih razgovora, takođe ukazuje da se ide na spuštanje posle izbornog dana u Nikšiću. Gotovo je izvesno i da spektakularne Stefanovićeve smene neće biti, kao ni prelaska na stranu opozicije, priča je za sada ispunila svrhu.

A kad je reč o promeni strana na svetskom nivou, rezultat u Nikšiću je pokazao da Đukanovićevo isključivo oslanjanje na Zapad uprkos kineskim kreditima, jednostavno ne može da izdrži nalet Vučićevog „svežnja uticaja“ u korona vremenu koje je nastupilo.

Šta sad Đukanović može da uradi? Da pokuša sve ili ništa u nastojanju da porazi Vučića iznutra u Srbiji posrednim iznošenjem onog što zna, a mnogo zna? Dakle, da proba da povuče i Vučića za sobom, u šta spadaju i samoohrabrenje opozicije u Srbiji na društvenim mrežama „dabogda u Beogradu iduće godine kao sad u Nikšiću“. Ili, da prihvati „inteligentnu smenu vlasti“ po kojoj će se umereno protiviti crnogorskoj vladi, ali ne rušeći je zaista, kao ni ugled Crne Gore kao NATO članice, budući da mu je to članstvo najveće političko zaveštanje.

„Inteligentna smena“ naravno, nije nikakva garancija da neće u novom balkanskom paketu (bez Gruevskog, bez Tačija i njegovih ratnih drugova, moguće u dogledno vreme i bez Dodika) umesto u nekom mirnom egzilu poput Svetozara Marovića, završiti u nekakvoj sudnici. Ali, i između sudnica ima velikih razlika, kao i načina vođenja postupka. Suština mirne smene vlasti svela se ne samo na to da li će bivšem predsedniku i vladaru biti suđeno ili ne, već i kako će se to odigrati. Ako bude slično kao Nikoli Sarkoziju, valjda bi se i na Balkanu dalo pretrpeti.