Vučića za maršala

Tehnička je stvar što on neće biti maršal kao Tito, već će biti monarhizovan na drugačiji način.

Već sada je na vrhu režima duže od Slobodana Miloševića, duže nego što su Koštunica i Tadić mogli da pomišljaju u svoje vreme, i jedino se Titu približava po trajanju, Titu i Milu Đukanoviću.

U naredne tri godine možemo da očekujemo prestrojavanje, poput toga da se promeni Ustav i da se predsednik bira u parlamentu, sve pod maskom borbe protiv diktature.

Maskom, na čije će se održavanje odlivati velika građanska energija, da bi ishod bio taj da predsednik može postati i figura poput Ane Brnabić, dok bi se Vučić povratkom na neogranične premijerske mandate, „maršalizovao“.

Uloga sadašnjeg premijera Miloša Vučevića je da bude dovoljno lojalan tako da se tu nešto ne pokvari, sve ostalo je manje ili sasvim nebitno.

A svrha lokalnih izbora onako kako su se odgirali i završili u noći 2. juna, je ispunjena, njima su sklonjeni i otrpavljeni sa scene svi koji bi kao opoziciona snaga imali neku prethodnu društvenu ukorenjenost.

Svaku, pa i najmanju, makar u prepoznatljivosti iz 90-tih godina, ili iz vremena DOS-a, jednog vremena pre Vučićevog režima.

Sada, kada je to presečeno, na delu je i diktatorski režim 21. veka neodređenog roka trajanja, čiji protivnici su ljudi isključivo lične prepoznatljivosti i prisustva preko Interneta poput Save Manojlovića i Branimira Nestorovića.

Manojlović i Nestorović mogu nestati sa scene, skoro istom brzinom kojom su se i probili, njihova popularnost je kao i influensera na Internetu, uvek se lako mogu zameniti novim.

Nestorović i Manojlović i nisu vođe, koliko su samo jedan algoritam, namenjen tome da ljudi zadovolje potrebu, želju i volju da imaju pouzdanije i poštenije vođstvo, podnošljiviji politički sistem, nego što je Vučićev režim.

Vučić će ih trošiti u tom proglašavanju za maršala, razdoblju koje nam sledi, na jedan brutalan i mučan način, koji će ličiti na to kako je u ranoj fazi učvršćivanja svog režima, od 2014. do 2020. trošio Sašu Radulovića.

Ali, reći da se propast Srbije nastavlja, je tek jedna strana novčića.

Istina je da smo mi u situaciji da nam je preživljavanje propasti istorijska odrednica – preživljavamo propast Nemanjićke države, Turskog carstva, predratne Evrope, propast Jugoslavije…, tako da smo tu na poznatom i samim tim sigurnom terenu.

Jer, kao što kaže jedan španski pisac, prošlost je ta koja nikada ne prolazi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.