Vuk Branković

Boris Herman, narodnjak iz Kragujevca, je igru reči u propagandi naprednjaka, sa Vučićevim prezimenom izvedenim od „vuk“, važne životinje za slovensku i germansku mitologiju, protumačio epski.

Po Hermanu, vladajuća stranka nam poručuje da je vodi Vuk Branković, onaj koji je izdao Kneza Lazara u odsutnom boju za Kosovo.

Skok od Lazara do Vuka izazvala su dva događaja.

U prvom su (smatra se) Srbi na gregorijanski Božić pucali u vazduh u blizini litvanskog kontingenta Kfora kod Zubinog Potoka.

U drugom je pripadnik albanskih oružanih snaga, na pravoslavni Badnji dan, pucao u srpskog dečaka i mladića u okolini Šrpca, a Kfor isto veče predao odgovor da odbija zahtev o povratku hiljadu srpskih vojnika na Kosovu.

To je toliko jasna poruka, da jasnija biti ne može i pokazuje da je Srbija nepromenjeno u očajnoj poziciji.

Nepromenjeno je već decenijama i zlonamerno lupetanje o tom očaju u uticajnoj javnosti, ali to ne znači da se ne može prevazići, uz hrabru i poštenu volju.

Vuk Branković je, kako predanje kaže, ipak sačuvao svoju tvrđavu i ostatak srpske države, još neko vreme na obali Dunava.

A obalu Dunava moraju kontrolisati Nemci, kako nam se poručuje u TV seriji „Vera“ čiji je kretor između ostalih Svetko Kovač, nekadašnji načelnik VBA.

Izlaza mora biti, ukoliko se se okrenemo i suočimo sa svojom istorijom sa punom svešću i zdravom logikom, ne dopuštajući da nam očaj nameću nitkovi koji od našeg očaja lepo žive.

Bili smo očajni i sredinom aprila 1999. kada smo proglasili ujedinjenje sa Rusijom i Belorusijom, a Miloševićevo pismo o tome, poslato preko rođenog brata ambasadora, primo drugi zamenik ruskog šefa diplomatije.

Vuk Drašković je tada bio nešto poput Miloševićevog Dugina, njegov SPO je objašnjavao kako je to što nas NATO bombarduje, naša sveta bitka za odbranu hrišćanstva.

Vrli Koštunica je obrazlagao da nam Rusija može pomoći jedino ako se ne ujedinjujemo sa njom, i bio je u pravu. A to važi i danas za nas, samo obrnuto.

Rusiji je potreban „zlatni most“ da izađe iz bratoubilačkog rata u Ukrajini, u kome je pobednik od prvog dana treća strana – Zapad.

Taj „zlatni most“ vodi preko Srbije, preko našeg Vuka Brankovića i prihvatanja francusko-nemačkog plana.

Nemačka zvaničnica Fon Der Lajen, kao uostalom i mađarski komesar Varhelji, vrlo otvoreno kažu da se taj rat ne može završiti dok Srbija propisno i u punom obimu ne bude na strani EU.

A da bi bila nije dovoljno da uvede sankcije Rusiji, to je lakši deo, teži je da mora da pokaže da je Zapad po pitanju Kosova u pravu, da ima rešenje.

Ako u tome ne učestvuje, milosti prema Srbiji neće biti, kao što je nije ni bilo prošlih vekova, iz kojih nosimo toliko teških trauma.

Ali naš Vuk Branković je duševno nestabilan, zajedno sa najbližima ogrezao u kriminalnom bogaćenju, ucenjen je, neostojan, vlastoljubiv, brine jedino da izvuče najrođenije da ne dospu na crnu listu sankcija…

Ponešto ili sve od toga je tačno ili je još gore. Ali, gotovo sve od toga važi i za druge političare u drugim zemljama, i ne može nam biti važnije od nas samih i od Srbije koju volimo, i od toga da moramo preživeti i ovaj vek, kako pomogli sebi, tako i ruskom narodu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.