Za slobodu naroda

I vlast ga je upravo zato i potcenila. Samo Vučićev nesposoban i korumpirani vrh policije mogao je da ostavi ulaz u RTS neobezbeđen, odnosno bez prisustva policajaca u civilu, tokom demonstracija. Možda Dijana Hrkalović i Biljana Pop Ivković mogu da se oglašavaju u saopštenjima podrškom svom partijskom šefu, ali da rukovode iz senke policijom? Ili barem da budu njeno „zaštitno“ lice, shodno unutrašnjim intrigama u SNS-u. Setimo se kako je izgledao Bratislav Gašić pored Nebojše Stefanovića kada je „pronađen“ nazovi novinar Stefan Cvetković. Dok se oni bave time ko treba da zaštiti oca, a ko sina, druga, kuma, brata, bezbednosni štit je pao.

Potcenjujući Boška i verujući da je dovoljno da samo ponavljaju „fašista, fašista“ Vučićevi su učinili ono što se poslednjih mesec dana činilo nemoguće. Primenili su silu i oživeli protest „1 od 5 miliona“. Vukli su pogrešne poteze zatečeni – samo da izvedu Boška, Đilasa i njihove iz zgrade RTS-a. Skrenuli su demonstrante direktno ka Vučiću kao najvećoj tvrđavi vlasti i počeli da hapse. Kako god da se protesti sada završe, to neće biti neuspešno čupkanje travkica raštrkanih grupica „Protiv diktature“ u Pionirskom parku. Jer, Boško je izazvao vlast da pokaže pravo – represivno lice i time promenio politički trenutak.

Svima, za koje je Boško pojam fašiste zato što je pisao o LJotiću pozitivno, uzalud je objašnjavati da smo u apsolutnoj vlasti ljudi, koji su autori hiper izdavačke delatnosti „Velika Srbija“ – mnoštva knjiga i časopisa koje veličaju Vojislava Šešelja. I koji su izvesno, pomogli Šešelju da se iz haškog zatvora vrati u parlament Srbije i na TV Pink. LJudi koji 2012. nisu osvojili parlamentarnu većinu, ali su odmah počeli da je prekrajaju, pritiskom na Ivicu Dačića, pa nadole do svakog lokalnog odbornika, do kog su mogli da stignu.

LJudi, koji su i 2000. bili na vlasti, kada je majka gimnazijalca – maturanta osuđenog na 30 dana zatvora u Padinjaku zbog upada u RTS, kao novinar, izveštavala o mučnom stvaranju DOS-a, za crnogorske medije. Stojeći sa trudničkim stomakom u zagušljivom hodniku kod Dragoljuba Mićunovića, dok su lideri unutra valjda raspravljali o Rajt Milsu i eseju o slobodi. A kad bi se setili da iznesu stolicu, uvek pitala koga još bole noge, i ustajala da ne bude da ona zato što je trudna, sedi sve vreme.

NJen sin je danas u zatvoru, a Bog zna, da je najveći pakao za roditelje, kad imaju osećaj krivice da nisu dovoljno uradili za svoje dete. Zato, oni kojima je Obradović veći, važniji i nerešiviji problem nego ljudi koji decenijama vladaju našom sudbinom i budućnošću naše dece, kad uzvikuju „smrt fašizmu“, neka to urade bar do kraja. Jer drugi deo te parole je „sloboda narodu“. I nek poslušaju sebe kako zvuče.