Zasluge

Ali, ko je ovde uopšte zaslužio dobro mišljenje građana? Čime je to tačno, na primer, Čedomir Jovanović zaslužio da postane savetnik bosanskog lidera Željka Komšića? Time što je pre tačno 18 godina učestvovao u operaciji hapšenja Slobodana Miloševića.

Leteli su meci iz pištolja Miloševićeve ćerke, ali nije to Jovanović kasnije opisao kao svoj najveći podvig. Nego to kako je poturio lažnu vest da je Milošević već uhapšen, iako nije. I kako su mu, budući da je to saopštio, u svojstvu državnog zvaničnika, ekipe iz više od sto medijskih kuća poverovale i pratile navodnu kolonu sa Miloševićem, do Palate pravde.

Svoj trenutak hrabrog paradiranja na poprištu oružanog sukoba organizovanih grupa vezanih za mafiju, vojsku i državnu bezbednost, Jovanović politički naplaćuje i dan danas i naplaćivaće i dalje, kod svakog ko se na to prima. Jer, to sa Miloševićem nije smelo da bude lažna vest, to je morao da bude trenutak kada se sprovode zakoni i dešava pravda, i to tako da niko razuman nikakvu sumnju u to ne sme da ima. E, pa kako nam je u Srbiji 21. vek počeo tog proleća, tako nam traje i dalje, samo sa mnogo više lažnih vesti i sa sve manje zakona i pravde.

Sa mnogo više Čedomira u politici, što znači i sa mnogo više međusobnih ucena članova najmoćnije grupe u srcu vlasti.

Na površini, oni te ucene i uslovljavanja skrivaju i zakopavaju što dublje mogu, međusobnim optužbama za nemoć. Tako je Jovanović, prema objašnjenju svojih sledbenika, bio nedovoljno moćan pre 18 godina zbog Vojislava Koštunice. A Koštunica se narednih godina isporučujući listom Miloševićeve drugove – haške optuženike, kao i sliku građana Srbije zamrznutih u porno verziji pravoslavnog nacionalizma – na jednoj strani molebani, na drugoj razbijanje i paljenje džamija i ambasada – ponašao nemoćno, prinuđeno i ucenjeno.

Možemo da nagađamo čime, da li neprijavljivanjem krivičnog dela u slučaju atentata na Đinđića, ili nečim sličnim. Ipak, Koštunici je u jednom trenutku bilo dozvoljeno da tu vrtešku ucena i isporučivanja napusti, ili je sam uzeo dopuštenje, pa neka bude kako biti mora.

Sa druge strane, Jovanoviću treba još vrteške, još lažnih vesti i lažne politike, s tim što on to naravno ne zove tako, već „još Evrope, još regiona, još oslobađanja od mračne prošlosti“. Ako je u Srbiji Vučić preuzeo tu poziciju „još više Evropljanin“ pretvaranjem radikala u naprednjake, i dalje postoji prostor spolja. Za one koje veruju u zasluge sredovečnih balkanskih političara.