Zašto je Srbima teže nego devedesetih?

Plivao je spretno i adrenalinski u moru intriga, držeći javno mnjenje u šaci, zabavljajući se nagoveštajem da će Đurić biti vraćen sa ambasadorske na neku visoku poziciju u Beogradu.

U sledećem je trenutku sedeo u sali na Andrićevom vencu braneći se pred novinarima od optužbi iz Prištine da stoji iza grupe Srba koja se kod manastira Banjska sukobila sa albanskom policijom.

Sve je u tom Vučićevom obraćanju, posle prolivanja krvi na Kosovu, bilo drugačije nego inače, sve je potvđrivalo ono što opozicija priča – da je Vučićeva politika doživela potpuni krah.

Svako ko je rekao da krvavi događaji na Kosovu delegitimizuju srpskog predsednika, bio je pravu.

Ali, važno je reći – nije to samo Vučićeva politika pukla.

Poginuli i ranjeni kod manastira Banjska na obe stranu su isto tako i belodani dokaz sloma dosadašnje evropske politike.

Ovo je i slom stabilazacije Balkana kakvu je predvodila Evropska unija u vreme svog najvećeg uzleta posle Hladnog rata.

Ovo je i poraz Evropske unije kao mirovnog projekta i uživo preobražavanje EU u vojnopolitički savez, čiji su dometi i obrisi i dalje nejasni, ali možemo biti sigurni da se iza kulisa, kao i ispred njih, odvija ogromna promena.

U mesecima koji slede, u kalendaru briselskih događaja, od skupa ministara u Tirani, do samita Berlinskog procesa, preko novih poteza u vezi sa članstvom Ukrajine i Moldavije, videćemo kud vodi ta politička strela, „odapeta“ iz manastira Banjska.

Kod Vučića je jasno šta ga plaši – da mu je namenjena uloga Miloševića, baš kao što su i svi srednovečni ljudi prateći krvave događaje oko Banjske, imali taj strašni mučni osećaj, da se tačno ponavlja obrazac iz 90-tih.

Obrazac koji je Srbe snažno gurnuo preko ivice u poraze i poniženja.

Srbima na severu Kosova, zato je mnogo teže nego njihovim sunarodnicima 90-tih, jer ovoga puta tačno znaju šta ih čeka. Vučić je, pak za razliku od njih imao i drugu priliku, a to se zaista u politici kao i životu retko ukazuje.

Kao Miloševićev ministar informisanja 90-tih, koji bulji u tada veliki beli monitor kompjutera imao je priliku da nešto uradi dobro za svoju zemlju, umesto da učestvuje u, po Srbiju razarajuću, propagandu.

Ako je dozvolio da mu se decenijama kasnije desi isto takav propagadni udar, onda to samo znači da i dalje samo bulji u onih devet ekrana u svojoj kancelariji ili kako već, i čeka da ga nešto ili neko spasi. Ali, uzalud.