Zašto nema pozorišta

S tim što je pitanje da li se ta okupljanja uopšte više mogu tako i zvati. Brojnost je potpuno splasla, a još više je iznemogla pažnja sa kojom se protesti prate.

Zato se naknadna pamet ne stišava. Da su demonstracije neobjašnjivo loše vođene zaključuje Sergej Trifunović. Tačno je da su protesti rasli samo dokle je na njihovom čelu bio njegov brat Branislav Trifunović. Protestima nije nedostajala rešenost ljudi da izlaze na ulice.

Niti je organizatorima – šestoro mladih ljudi kako ih zove Sergej Trifunović – falilo ideja kako da se od demonstracija pravi političko pozorište. Protestima nisu smetali ni političari. Koliko god izvikani bili pojedinci u Savezu za Srbiju, blizina opozicionih partija ukazivala je da postoji organizacija spremna da se nosi sa Vučićevom Srpskom naprednom strankom. Protestima nije manjkalo ni političkog iskustva – mnogi učesnici demonstrirali su i 90-ih i 2000..

Ono što je protestima nedostajalo je odgovarajući trenutak. Demonstracije su se dogodile vremenski previše daleko od izbora. Previše daleko od izbora, ne u smislu šta bi opozicija uradila, da li bi ih bojkotovala ili ne. Nego šire – nema promene nove autokratske vlasti kakva je Vučićeva ako nije povezana sa izborima.

„Izbori uz malo guranje sa ulice“, tako je glasio Đinđićev recept za obaranje Miloševića, mnogo pre nego što se to stvarno desilo. Sada su sastojci možda obrnuti u „mnogo guranja sa ulice uz nešto malo izbora“, ali suština je ostala. Demonstracije moraju biti zakačene za neke izbore, da bi vodile promeni vlasti.

Težak utisak koji je ostao iz demonstracija „1 do 5 miliona“ jeste da je opozicija imala priliku da preuzme vlast, i da je nije iskoristila, naslanja se na doživljaj Vučićeva kao jakog i nesmenjivog.

S tim što je taj utisak prividan. Opozicija nema pravu priliku bez izbora, sve i da proba sa radikalizacijom, blokadama puteva i svim onim što su najavljivali iz Dveri pre svih, a nisu uradili. Nisu, sa objašnjenjem da čekaju popuštanje u vezi izbornih uslova.

Izbori su, kao što pišu pojedini, postali potvrda i overa nepisanog dogovora Vučića i građana. Da oni pristaju i da on pristaje da vlada pod svojim, a ne po uslovima napisanim u Ustavu. Ali, ako se taj dogovor poremeti i raskine očigledno i masovno, vlast će se promeniti. Neće biti koga da je brani kao što nije bilo ni u slučaju Miloševića. Do tog raskidanja se može doći izbornom pobedom, ali i izbornom krizom izazvanom bojkotom, samo što, i tu je Vučić potpuno u pravu kad to pominje, ne može bez izbora. I zato kad nemate taj izborni trenutak, nikakvo pozorište, umetničko ili radikalno vođenje protesta, neće samo po sebi srušiti vlast.