Zdravko Ponoš je dobar kandidat

A to je da Zdravko Ponoš nastupi kao predsednički kandidat, Marinika Tepić kao kandidatkinja za premijerku, dok bi kandidat za gradonačelnika Beograda bio nestranačka ličnost.

To bi bio inteligentan pristup izborima iz očiglednih razloga.

Prvo, zato što omogućuje postojanje glavne i centralne opozicione kolone, koju bi kao takvu prepoznali i birači.

U politici važi da najbolje predviđanje budućih izbora, daju rezultati prošlih.

Na izborima 2020. Đilasova i Jeremićeva stranka, udružene u tadašnju bojkot grupaciju, iako nisu učestvovale, bile su prepoznate kao centralna kolona.

Zato nije bilo odziva ni da se pređe sniženi cenzus od tri odsto za one koji su nastupali kao opozicija bilo desna – DJB, SRS i DSS, bilo proevropska – UDS, Nova…

Takođe, i na izborima za Beograd 2018. Đilas i Jeremić su išli zajedno kao centralna kolona, ostali su bili, recimo to otvoreno, puki ukrasi, jer se iz nekog razloga smatra, da je neophodno da opozicija nastupa u poretku koji ima oblik „širokog građanskog fronta“.

Nećemo se sad ovde udubljivati zbog čega je to uverenje ukorenjeno.

Prihvatimo da jeste tako, i da će Đilas i Jeremić u svoju centralnu kolonu morati da prime „ukrase“, ali ključni će u očima birača biti ljudi koji će je oličavati.

A Ponoš, Marinika i nestranačka ličnost, jesu trojstvo koje tačno objedinjava ono od čega je satkan prosečan glasač.

Slično kao što su to uspevali da objedine Vučić i SNS u proteklih 13 godina. Dakle, i patriotizam i liberalizam, i moderni Zapad i našu tradiciju, i veru i razum, i poštenje i politiku…

Važno je i to Ponoš dolazi „iz sistema“ a ipak je protiv sistema.

Kao načelnik Generalštaba usprotivio se tadašnjem ministru Draganu Šutanovcu, bio smenjen, i ostao u javnom životu.

To je radikalno drugačije od svih dosadašnjih kandidata u na izborima u Srbiji, koji su bili vojna lica, a koji su neslavno prošli na glasanju, i još neslavnije u karijeri posle toga.

I to od Momčila Perišića, kome je posle suđeno za odavanje vojne tajne, ili pokojnog Vuka Obradovića, optuženog za nedolično ponašanje i ugrožavanje Ljiljane Nestorović…

Ponoš je sve samo ne drugi Vojislav Koštunica, za one koji se tome nadaju ili od toga beže.

Koštunica je bio i ostao deo prestoničke elite „kruga dvojke“, Ponoš je naprotiv, čovek iz naroda, i to prognanog kninskog naroda.

Za njega se možda može mnogo toga reći, ali sigurno ne to da bi kao Saša Janković 2017. sedeo na udobnoj večeri sa podržavaocima, dok se mladi demonstranti okupljaju ispred Skupštine.

Kao čovek sa velikim iskustvom i u spoljnoj politici on bi umeo i smeo da organizuje jaku kontrolu izbora, i da se i sam fizički suoči sa onim što će uslediti i što može da usledi od strane vladajućeg režima.

Bio bi takođe imun i na sve što bi protiv njega mogao da kaže njegov bivši predsednik Boris Tadić, koji će se gotovo izvesno ponovo kandidovati.