Kadrovska nespremnost za metro

Ipak za to trenutna vladajuća partija snosi tek manji deo krivice. To je problem koji se ne može rešiti prostom smenom vlasti, ili smenom nekog generalnog direktora. Postoji jedan deo direktorsko-menadžerske kulture u Srbiji, a to je previše raširena pojava da osoba na određenoj poziciji umišlja da je Bog. Tu imamo ljude koji su se ozbiljno pomučili da završe fakultete. Kada dođu do neke pozicije, počinju da primenjuju zakon jačeg-uticajnijeg, i na daj Bože da su samokritični i da se usavršavaju. Čast izuzecima. Zemlja se okreće, a oni ostaju. Drže se svojih fiks ideja, a na poziciju su došli tako što su sprčkali najvažnije godine karijere, 25-45 da onaj iznad njih ode u penziju i oslobodi im mesto. Taj uglavnom nije slušao njihove sugestije, a kada se ustoliče, nastave tradiciju neslušanja sugestija drugih, pogotovu mlađih. Taj sistem se naziva još i gerontokratija.

Situacija po pitanju kadrova je bila nešto bolja kada smo imali samo državne tehničke fakultete. Iako su se čak i najtalentovaniji uljuljkavali i ućutkivali u jedan konzervativan sistem, ipak su postojali neki standardi. Inženjeri i tehničari su prolazili „spartanski“ program obrazovanja, pri čemu je postojalo masovno odustajanje od započetog školovanja od strane onih koji nisu uspeli da se prilagodeTo je važan razlog zašto su do raspada Jugoslavije naši radnici bili među najcenjenijom stranom radnom snagom u Nemačkoj, Švedskoj i sličnim zemljama. Sami Holanđani su mi rekli da Srbi imaju reputaciju najboljih varilaca u Evropi. Ali zbog jače kulture činovničke od tehničke hijerarhije, Srbin u Nemačkoj pravi Mečku, a u Srbiji Yugo.

Umesto da privatni fakulteti ponude viši kvalitet za veće pare, mnogi su postali „proizvođači diploma“ za formalne uslove za određene upravljačke pozicije. U to fabrikovanje diploma su se uključili čak i neki državni fakulteti.

Prvi talas narušavanja kadrovske baze, proizašao je iz sankcija, krize i ratova, kada je maltene sve osim prehrambenog sektora daleko smanjilo obim proizvodnje i radova. Drugi talas narušavanja kadrovske baze proistekao je iz tranzicije i privatizacije, kada su ili prekinuti, ili višestruko smanjeni proizvodni programi u kojima naši inženjeri i tehničari mogu sticati potrebna znanja i iskustva. Krenulo se sa sklapanjem poslova preko stranih kredita, pri čemu domaće kompanije ili nisu dobijale poslove, ili su dobijale tek poziciju podizvođača. Sve to vreme, srednje škole i fakulteti imaju sve manje i manje prave prakse, te poslodavcima u privatnom sektoru postaje sve važnije prethodno radno iskustvo.

Tek treći talas narušavanja kadrovske baze je proistekao iz odluka vlasti SNS-a. To je „rešavanje problema viška zaposlenih“ i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, te skoro potpuna likvidacija prateće industrije neophodne za ekonomsko-tehnički zdrav ulazak u poslove tipa metro. Skoro kompletna omladina, diplomiranih inženjera i tehničara rođenih 1980-tih i 1990-tih je na taj način žrtvovana, lišena šanse da dobije bilokakvu praksu. Vrlo je čest slučaj da na Zapad odu bez ikakvih tamo merodavnih refernci, i da do ozbiljnije pozicije, koje svojim sposobnostima zaslužuju, potroše podjednako vreme i energiju kao onu potrošenu na studiranje.

Koliko je kadrovska baza narušena, najbolje pokazuje manjak vozača autobusa! Dakle, kadar za koji nije potreban ne fakultet, već ni specijalizovana srednja škola. Klasa radnika koja je po celoj Evropi manje obrazovana i manje plaćena od proseka. Sa kojim ljudima danas da uđemo u metro projekat?