Metro i Obrenovac

Obrenovac je ukidanjem pruge od regionalno važnog grada postao predgrađe termoelektrane. Izgubio je sve ranije veze sa Užicem, Čačkom, Sarajevom, a posledično i sa Sremom. Kada se pogleda raspored naselja, i dan danas oko 80% stanovnika živi na do 10 minuta peške od trase nekadašnje Ćirine pruge. To je ujedno jedini pravac širenja Beograda koji se u poslednjih pola stoleća samo neznatno razvio.

Ekspresni Ćira, „Motornjak“ za Sarajevo od centra Beograda do centra Obrenovca je stizao za 45 minuta, brže nego danas kolima i ekspresnim autobusom u špicu. Ćira je čuveno klizište u Umci obilazio u širokom luku kroz danas napušteni Moštanički tunel. Čitavom sistemu seoskih naselja je omogućavao da seljaci direktno plasiraju svoju robu, bez ucena nakupaca i otkupljivača, da se narod školuje, deo stanovnika radi u fabrikama ili neki drugi posao u gradovima, da bude uključen u kulturni život… Prvi korak istraživanja je bio razgovor sa starim ljudima, svedocima ukidanja pruga. Shvatio sam da genocid nije preteška reč za ukidanje ili plansko pogoršavanje iole standardizovanih putničkih železničkih linija.

Još 1970-ih je u metro plan uključena pruga za Obrenovac, kao „regionalni metro“. Podzemne stanice u centru za taj sistem bi bile Savski trg, Trg republike i Dorćol. Sa severne strane bi bio usmeren na Veliko Selo i Pančevo, a sa južne na Obrenovac i Podavalsko područje. Inače takva železnička veza ispod strogog centra je planirana još između dva svetska rata. To je kontinuitet evropsko-azijske logike planiranja gradova sa težnjom da železnica bude što bliže centru, i da se obezbedi što više brzih dugolinijskih direktnih veza.

U okviru Udruženja ljubitelja železnice smo od kraja 2013. do početka 2016. promovisali poduhvat ponovnog uspostavljanja pruge za Obrenovac, istraživali i uspostavili saradnju sa inženjerima sa velikim iskustvom u privredi. Važan motiv im je bio što su sva njihova visokoobrazovana deca već emigrirala, i hteli su bar nekome da predaju štafetu. Ja sam tada bio predsednik ULJŽ i vođa te inicijative. Kako je ULJŽ udruženje volontera, to smo radili između naših ličnih i poslovnih obaveza.

Početkom 2016. su nam saradnici u institucijama omogućili da dođemo do grupa ljudi koji su na vrlo visokim pozicijama odlučivanja u Srbiji, kada su u pitanju infrastrukturni projekti. Nakon prve tri moje rečenice predsedavajući sastanka je rekao: „To se neće ostvariti ne dok sam ja živ, nego ne dok si ti živ“. Imaju tu još dve ključne rečenice važne za javnost iz daljeg toka sastanka. Ja sam u jednom trenutku rekao: „Ako ste i Vi kao i ja gostovali na nekom od 9 ruskih železničkih univerziteta, onda ste shvatili isto kao i ja, da smo u odnosu na njih u kamenom dobu.“ Vrlo sam razljutio predsedavajućeg. Odgovor je bio: „Ako tako govorite, ma ako tako mislite, nikada u Srbiji posao nećete imati“.

Od proleća 2017. živim u Holandiji, jer ako intelektualno korodiram, neću vredeti ni Srbiji niti bilo kome drugom. I dalje preveliki deo naroda laže sebe da je visina plate ključni razlog za intelektualno izbeglištvo.

Sledeće srede: Ekonomska opravdanost regionalnog metroa za Obrenovac