„Napredni metro“ i kapitulacija struke (5)

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Hvala za ove tekstove

2. Јак текст, хвала!

3. Tramvaj od savskog nasipa pa do Beograđanke putuje ceo sat , ako nema zastoja . Za to vreme ja stignem u Bešku , odvezem se čamcem i zabacim štapove . Odličan plan prethodne vlasti da se Beovoz poveže sa metro linijom na stubovima iznad Bul. J. Gagarina do aerodroma , ova vlast je odbacila bez razmišljanja . Tako su uspeli da i na Novom Beogradu naprave saobraćajni haos kao i na uskim ulicama starog dela grada .

4. Trasa železničke pruge kroz Rakovicu (od Rakovačkog tunela do stanice Rakovica, rekonstruisane su skoro godinu dana. Rezultat svega toga je prosečna brzina vožnje voza od 20 km/h na toj deonici!? Pored toga prastare garniture vozova škripe i uvijaju se na ovoj prugi, kao da ništa nije menjano. Na izlasku sa stanice Rakovica dočekaće vas pustoš propalih fabrika i retki busevi i tramvaji do najbliže naseljene destinacije. Jedino što je dobro (mada ekonomski neobjašnjivo) je potpuno besplatan prevoz od Vukovog Spomenika do Rakovice.

5. Шта ће нама станице, кад немамо возове? Шта ће нам аутобуси, кад немамо возаче? И, на крају, шта ће нама струка, кад имамо власт -министре, саветнике, председнике, одборе, комисије и – Зорану? То, мало ли је? Нема те бољке живота у Србији, коју власт не би могла да ублажи, користећи пренаглашену озбиљност, уместо зрелости и самохвалисаву одлучност. уместо стручности. А, народ? Па, народ воли ‘кад се бар нешто (г)ради’ па било то и погрешно и/или само параван за пљачку. Уместо зрелог и прагматичног сагледавања тренутка у којем живи, наш, емотивно надарени, народ радије размишља о ближој и даљој прошлости, космичкој правди и светској политици, сопственој и националној души, судбини, поверењу, вери, традицији и другим апстрактним садржајима. У таквом стању духа, чак и они који су, као наши пензионери, били отворено и систематски пљачкани, приликом гласања одлучиће да власти, са којом, објективно, нису задовољни, даду нову шансу, у лажном страху да ‘може да буде и горе’. А, онда, нема станице, нема перона, нема воза, нема аутобуса, али има жустрих уверавања да живимо у најбољем могућем од свих светова, уз детињасту ограду да ‘какви смо, за боље и нисмо’.