Potrebna pravednija naplata prevoza

Prilikom reforme sistema naplate osim socijalnih kriterijuma i regionalnog razvoja potrebno je uzeti u obzir da u odnosu na Zapadnu Evropu postoji malo poverenje u državu i problemi oko naplate poreza. Sve to prati relativno slaba privredna aktivnost te povećanje akciza na duvan i gorivo postaje jedini siguran način da se budžet zakrpi. Govoriti samo o troškovima za nešto, i kako „nema para“ je isto što i tapšati jednom rukom. Po pitanju operativnih troškova najskuplje sredstvo javnog prevoza, autobus, istovremeno je i najkorišćenije.

Za sve ostaje pitanje na šta mi tačno plaćamo osam milijardi dinara naplaćenih preko „Bus-Plus“ i još oko 16 milijardi iz budžeta? Sistem koji mnogo više gubi na gerontokratskoj zabrani ulaska znanja i talenta nego na finansijskim zloupotrebama. Međutim, čak i ako se kombinacijom slobodnijeg novinarstva, transparentnosti i zainteresovanosti javnosti za tačne podatke suzbiju finansijske zloupotrebe, čak i ako se kadrovskom čistkom odstrani gerontokratija, a entuzijastama i talentovanima pruži šansa, neće se višestruko smanjiti troškovi već tek par desetina procenata.

Kvalitetniji i po srednjim troškovima jeftiniji prevoz opet zahteva investicije u kvalitetnija saobraćajna rešenja, a u ekonomski-privredno relativno slabom okruženju. Sa te strane, u Slučaju Beograda, morali bi imati bar jedan deo troškova pokriti naplatom prevoza. I to u većoj meri nego što je do sada bio slučaj.

Sada, ako se igramo matematike, mogli bi od svakog zaposlenog uzeti po 900 dinara mesečno na silu, dekretom, i imali bismo ista sredstva koja sada imamo naplatom preko Bus-plus. Ipak, pokrili smo tek trećinu troškova, i nismo stvorili nikakav fond za investicije. Ako bi istom merom uzeli 2700, pokrili bi sve troškove, ali ugrozili domaćinstva sa niskim primanjima. Istovremeno se stimuliše rad na crno. Maloletna lica izdržavaju isti ti roditelji, i za njih bi besplatan prevoz bio sasvim opravdan (ili po simboličnoj ceni), i dolazimo do suštine finansijske nepravednosti sistema naplate u Beogradu: džabe prevoz za penzionere. Sa obzirom da u privatnom sektoru previše ljudi prima minimalno na račun, a ostatak na ruke, naplata u odnosu na platne razrede bi bila nepravedna. Ali sa penzijama nemamo tu vrstu problema. Odnosno moguće je uvesti mesečne karte za penzionere sa cenama od 400 do 2000 dinara u zavisnosti od visine penzije.

Moguće je uvesti još čitav sistem pogodnosti po pitanju naplate: na svakih 5 plaćenih mesečnih karata za zaposlene, za šesti mesec besplatno, besplatan prevoz za muža trudnice i oba roditelja do kraja prve godine života deteta, nepersonalizovana mesečna karta, jeftinije karte za kraća putovanja… I ograničiti cenu mesečne karte za zaposlene na maksimalno 10 odsto minimalne plate za prvu zonu, odnosno 15 odsto za udaljenije zone.

Ipak, najvažnija pogodnost koju bi morali imati oni koji plate prevoz je razvoj politike kvaliteta i osećaj korisnika da se njihove primedbe uvažavaju. A došli smo do društveno-političkog sistema u kojem smo nikada dalje od toga.

Cela „provincija“ uredno i dostojanstveno plaća karte, i to vrlo često preskupe autobuske karte lokalnih autobuskih monopolista. Neuspešan sistem naplate u Beogradu je samo odraz dubokog konflikta, u kojem je i dostojanstvo ugroženo. Metro je najveća moguća investicija u javni gradski prevoz, a to ne može da se izgradi na zdravoj osnovi dok se ne dogovorimo šta i koliko želimo da platimo.