Rusko-sovjetska metro škola (2)

Krajem 2008. sam bio delegat Saobraćajnog fakulteta na jednoj studentskoj konferenciji u Jekaterinburgu u Rusiji. Domaćin je bio Uralski državni univerzitet železničkog saobraćaja, jedan od 9 takvih univerziteta u Rusiji. Mogu iskreno reći da su srpski profesori i inženjeri pre toga zaista bili autoriteti.

Za početak, na univerzitet ne može ući bilo ko i bilo kako, i postoji sistem bezbednosnih procedura. U Srbiji svako može uneti svašta na neki tehnički fakultet, a mislim da je nekom potencijalnom teroristi žao vremena i eksploziva da unese tako nešto na neki fakultet u Srbiji.

Dok na mnogim fakultetima u Srbiji maltene ne postoje laboratorije, u Rusiji se ne štedi na laboratorijama. Određeni delovi železničkog sistema su izloženi u formi maketa, vrlo bliskih karakteristika sistemima sa kojima će ljudi raditi ostatak svoje karijere. Pored toga, izdvajani su delovi, na primer lokomotiva, ali u potpuno funkcionalnom stanju, vezani za uređaje pomoću kojih se vrše ispitivanja i laboratorijske vežbe.

Opšta je težnja da se znanje učini pristupačnim i svarljivim i da se ne gubi energija na tumačenje gradiva, kao što je to slučaj u Srbiji.

Teži se ka maksimalnom korišćenju slika i preglednih, velikih panoa, na kojima se tehnički opisuje ono što budući inženjer treba da nauči. Imaju čitav sistem simulatora vožnje prugom, jedan od njih koji simulira čak i ljuljanje i osećaj u samoj lokomotivi. Studenti iz Omska su čak ispitivali kontaktnu mrežu i pantografe za velike brzine. U tom trenutku su imali opremu za brzine 260km/h.

Mnogo toga što smo fotografisali u Fabrici vagona bi na zapadu bilo smatrano industrijskom špijunažom. Jedino mesto gde nam je fotografisanje bilo zabranjeno je dispečerski centar. Dispečer na kraju smene ima na raspolaganju saunu, vodenu masažu, bazen, ličnog psihoterapeuta, fizioterapeuta… a plata je tajna.

Sa takvim odnosom prema ljudima, ruski vozovi uključujući i metro vozove ne kasne maltene nikad u teškim uslovima za odvijanje saobraćaja.

Na Saobraćajnom fakultetu smo učili uglavnom iz nekoliko decenija starih udžbenika, koje smo često mogli samo prekopirati jer ih nema više u prodaji, ili iz beleški sa predavanja. Mnogo toga je podsećalo na gimnaziju u najgorem smislu te reči. Na Železnicama Srbije je mesto dispečera telekomande mesto koje se dobija po kazni.

Razlog opadanja kadrovske baze u Srbiji nisu samo kupljene diplome, privatni fakulteti i stranačke funkcije. To je došlo samo kao nadogradnja jednog dekadentnog autoritativnog sistema, koji nipodaštava bilo kog čoveka sa idejom i inicijativom, posebno mlade.

Srbija obrazuje tek po 10-ak mašinskih i saobraćajnih inženjera specijalizovanih za železnice godišnje, i još stotinak sa visokom školom. I to malo najobrazovanijih kadrova, takvih kakve smo odškolovali u ovakvom školskom sistemu, nalazi se pod zabranom zapošljavanja, radi trange-frange poslove, u najboljem slučaju u prosveti.

Najobrazovanija i najtalentovanija omladina koju imamo odlazi obrazom za poštovanjem. Ima i onog „trbuhom za kruhom“, ali to je za najtalentovanije daleko manje važno.