Šta su to „premetro“ i „laki metro“

U praksi, najuspešniji metro sistemi u gradovima sa manje od dva miliona stanovnika su gradovi sa tramvajskom mrežom razvijenijom nego u Beogradu, a koju i dan danas dograđuju i unapređuju: Beč, Prag, Budimpešta, Lion, Sofija, Brisel. Velikoj većini građana ostalo je do kraja nejasno šta su to „premetro“, „laki metro“ i „lakošinski sistemi“.

Posebno veliki uticaj na to da se svaki gradski šinski prevoz koji nije metro omalovaži dao je poznati arhitekta Branislav Jovin, direktor Sektora za metro do bankrota SFRJ 1982. godine. Posledica te kampanje je da preko 30 godina nismo ulagali ni u razvoj tramvajske mreže, sa kojom Beograd zaostaje u odnosu na sve milionske gradove susednih država.

Da se vratimo na to, šta je to u stvari „premetro“? Premetro je sistem fazne gradnje metro sistema, pri čemu se skupa trasa sa metro standardima gradi samo na onim delovima mreže gde se postižu najveći efekti, a koriste je tramvaji. Tom načinu razvoja metro mreže pristupa se ukoliko se zna da je priliv novca za investicije ograničen i nedovoljan da se napravi cela metro linija u odgovarajućem roku. Brzina tramvaja na podzemnoj deonici je jednaka brzini metroa, a omogućava se sistem koji je pogodniji u odnosu na presedanja za svega par stanica. U svakoj sledećoj fazi deonica u tunelima i na mostovskim konstrukcijama je sve duža, dok se ne formira cela metro linija. Tada je za zamenu tramvaja za metro dovoljan jedan vikend. Najveći broj primera takvog pristupa gradnji metroa imamo u anglosaksonskim zemljama: Beneluks, Nemačka, skandinavske zemlje i Severna Amerika.

Pojam „laki metro“ ne treba mešati direktno sa pojmom „premetro“. Pod pojmom „laki metro“ podrazumeva se sistem sa potpuno izdvojenom trasom, ali se koriste kraće i lakše kompozicije nego za klasičan metro. Sa manjim kompozicijama se smanjuju troškovi izgradnje, posebno stanica kao najskupljih objekata metro sistema. Osim kraćih i lakših kompozicija, preduzima se još čitav sistem mera kako bi troškovi bili što niži: što veći deo trase je nadzemno, prihvatljivi su veći usponi i oštrije krivine, a sistem prevoza je često potpuno automatizovan. Kapacitet takvog sistema prevoza je obično dva do tri puta manji. Precizna razlika ne postoji, tako da među različitim autorima metro sistemi u Lilu, Tuluzu, Bursi, Vankuveru… su ili laki, ili klasičan metro.

Još jedan pojam koji je većini nejasan je „lakošinski sistem“. Da bi nešto bilo lakošinski sistem, potrebno je da se lakošinskim vozilima upravlja tako da se gotovo nikad ili nikad ne zaustavljaju kako bi propustili drumski ili pešački saobraćaj. Dok je laki metro uvek lakošinski sistem, premetro je to samo ukoliko dobija prednost na raskrsnicama na delu linija koji koriste uličnu tramvajsku mrežu.

Primera radi, premetroom bi se smatralo da smo u toku rekonstrukcije Slavije i dela Bulevara oslobođenja napravili podzemnu tramvajsku deonicu od Veterinarskog fakulteta do Slavije, sa podzemnim stanicama kod Narodne biblioteke i ispod Slavije, te rampama ka Nemanjinoj i Beogradskoj. Rešila bi se najslabija tačka prevoza ka Voždovcu, a ta infrastruktura bi se mogla jednog dana koristiti za razvoj metro mreže bez ponovnog zatvaranja Slavije i Bulevara oslobođenja.

Sledeća tema: Dobra železnica – preduslov uspeha metroa