Taksi protiv metroa (2)

Sve to nas odaljava od sistemskih rešenja uključujući i metro.

Samo taksiranje i vanlinijski kombi prevoz ne predstavljaju nigde u svetu visokoplaćeni i visokocenjeni posao. U razvijenim zemljama se takvim poslovima najčešće bave imigranti. U zemljama poput Srbije takvi poslovi su popularni zbog manjka ostalih poslova, naročito u realnom sektoru. Po selima i manjim mestima u unutrašnjosti Srbije legalni i ilegalni taksisti su način da se ne zavisi od proređenih redova vožnje autobuskih monopolista, pa i njihovog ćefa da prorede i poukidaju linije.

Kako se približavamo opterećenijim pravcima kretanja gde je lakše i isplativije uvesti standardizovan prevoz, često se haos samo više povećava.  Najupadljiviji primer je prevoz na relaciji Pančevo-Beograd. Tokom 1990-tih, mnogo toga lošeg se dešavalo. Ali je makar vezano za organizovan masovan prevoz na ovoj relaciji postojao lagan i siguran napredak. Tokom 1992. pruga je elektrifikovana, pušten za saobraćaj Vračarski tunel, i malo po malo dodavana jedna po jedna stanica ili stajalište u sistem. Počelo se sa vozovima na svakih 50 minuta od Zemuna do Pančevo glavne. Vremenom se stiglo do Pančevo Vojlovice, razvoja linija ka Inđiji, Valjevu i Velikoj Plani, da bi se tokom 2000-tih sve to polako razgrađivalo. Suviše je naivno smatrati „slučajnošću“ ili „neposlovnošću“ urušavanje sistema koji je imao i infrastrukturu, i vozove, i tehničke kadrove, i ogromnu potražnju za takvim prevozom sa mogućnošću samoodrživosti čak i sa relativno niskom cenom karte. Međutim, autobuski prevoznici na tom pravcu, koji su se „srećom“ i „poslovnošću“ uzdigli dobili su drugog i težeg neprijatelja: minibus i kombi prevoznike!

Tu ne postoji neki partijski gerontokrata na ključnoj funkciji, da se podmićivanjem jedne osobe sve dovede u „red“.  Zbog raštrkanosti ne mogu se pohvatati, a i kada se uhvate, nije uvek lako dokazati da je u pitanju ilegalni prevoz. Vrlo važan razlog za to je i solidarisanje naroda sa takvim prevoznicima, ili minimum onog dela naroda koji koristi takav prevoz. Kada ih oteraju sa jedne lokacije gde vrebaju putnike, oni brzo nađu drugu lokaciju, a narod se tome brzo prilagodi. Taj odnos pripartijski autoprevoznici, divlji taksisti i prevoznici i narod, dođe nešto kao Turci Osmanlije, hajduci i sirotinja raja. CAR:GO tu dođe kao jedan viši, organizovaniji nivo hajdučije. Odnosno, na pravcu gde po ceo dan možemo imati pouzdane, popunjene vozove sa po 500 do 1000 putnika i po nekoliko polazaka na sat u svakom pravcu, pali smo na mikroprevoz bez reda vožnje.

Sam mikroprevoz bez reda vožnje nije ultimativno zlo, i meni nije poznat primer ni jedne države koja ga je potpuno ukinula. U uređenim društvima on se uvek reguliše kako bi se usmerio na specifične kategorije: turisti, specifične zdravstvene grupe, ugovoreni taksi kao zamena za službene automobile, prevoz za retko naseljenje zone ili zone sa ograničenjem prilaza većim vozilima…

Sledeće srede pišem o predlogu uređenog sistema taksi prevoza kolima, kombijima i minibusima, a na način da ne ometa masovni javni prevoz na najopterećenijim pravcima.