A od kuma „izvolite, pobijte se!“

Ajmo da se ne pokoljemo, u ime ono nešto mozga i srca što nam žrvanj ovdašnji još nije samleo.

Jer barometar mržnje se usijao i sve trenutno zvuči kao da smo za sredinu septembra zakazali konačni budalasti dvoboj između nas i nas kako bismo pokazali svetu da smo ilegalno ušli u 21. vek i da hoćemo kući.

Knjiga je stvarno spala na dva slova: shvatili smo da su nam naša četiri S nedostižna i sveli se na SS, Himlerove esesovce. Na SS ovce, kojima kasapin ne treba: sami ćemo.

Besnilo je dvostruka nevolja: em je neizlečivo, em je zarazno.

Ubiće drugoga, ali i domaćina. A mi držimo do toga da smo dobri domaćini.

Ovom prilikom pretendujemo i na titulu najboljih. Besnilo će nam dati odlične ocene u recenzijama: smeštaj, hrana, aktivnosti, savršeni pogled na užas s balkona. S Balkana.

Naš brat pop ište da mu se doda oružje, pošto nema, a hitno mu i nasušno treba za bratoubistvo; za sestre mu je dosta i da ih samo prokune, tu valjda računa da će se Bog snaći da presudi i bez njegove krvoljubive intervencije.

Čini se pak da nebeska biokratija kasni s obradom tog bogougodnog zahteva: kletva ne uspeva da prebaci preko stamene ograde vile Jovanke Broz.

Onamo, ne zna se po kom osnovu, živi i na lusterskim sijalicama štedi naša sestra, gej premijerka toliko lišena bilo kakvog sopstva da je čak i autovanje umesto nje obavio SNSauron.

Pre koju godinu, izašla je na Prajd, u činu vrhunskog ruganja bližnjima.

Tom besprizornom prigodom samo je na jednom transparentu pisalo: „Premijerko, kako se osećate što imate prava koja drugi nemaju?“

Mimo toga, povorka ju je prihvatila, umesto da se razmaknu u stranu i horski, kao u Tronsima, viču „šejm, šejm“ dok prolazi. „Pa ipak je naša“, valjda se pomislilo.

„Možda ćemo, u svetlu njenog prisustva, biti bolje shvaćeni.“

Ali svetla nema. Naprotiv, bila je tu da odvrne još koju sijalicu.

Nedavno je u našoj zemlji počinjen 21. femicid u ovoj godini.

Skromno, u krugu porodice. Nijedan transparent na litijama nije o tome.

Nema dileme „kako ću ja to detetu da objasnim“.

Jer to se detetu neće ni objašnjavati. Ostaće nevidljivo.

Mi probleme rešavamo opštom obnevidelošću, a ako se i desi da nam neko nabije trn u slepe oči, povredu lako saniramo: „Što nije prijavila na vreme? Što je ćutala? Što nije na vreme rekla nama? Pa da joj lepo kažemo kako svako treba da krije svoju sramotu. Da joj kažemo da imamo i prečih problema. I da zaključimo kako se, kurvi, sve to ipak pomalo i sviđalo.“

Potpisuje se peticija protiv Parade; istovremeno, skupljaju se potpisi da preduzetnice koje zatrudne dobiju od države jednak tretman kao sve ostale žene; da se kladimo koji papir s autogramima bolje napreduje? Koliko je grlatih branitelja porodice potpisalo i ovo drugo, a ne samo prvo?

Popularni mladi glumac kači na mreže fotografiju gde neki tip ljubi dete koje na ramenima nosi drugi tip; pored toga je slika skršenih krstova. Konstatuje: „Šta nije jasno? Samo se vi borite za svoje, a ja ću za svoje.“

Na to, glasno i ogorčeno, reaguje reditelj Stevan Filipović: neko koga lično poznaje, neko čiji je poziv umetnost, odlučio se da na takav način edukuje svoje obožavaoce, predstavljajući sve ljude drugačije seksualne orijentacije kao pedofile.

Nakon toga Steva dobija bujicu uvreda i pretnji; na kraju mu neki lik iz Budve šalje sliku sebe s puškom, najavljujući sezonu lova.

Narečeni glumac druguje sa „srpskom majkom“, našim najsimbolom; ona izjavljuje da podržava gej brakove; sin joj za to vreme ide na litije. Podeljenost i zakrvljenost je potpuna: ulazi u poznanstva, prijateljstva, porodice.

Miša Vacić u naručju drži dete; pored njega je doktor Nestorović u majici s velikim Z.

Slika se kandiduje za razglednicu iz naše budućnosti.

Overlord nas uverava da smo, ako baš mora, sposobni za rat na Kosovu.

Istom tom silom, međutim, nismo sposobni da obezbedimo neki skup u prestonici.

U tom kipućem, sveopštem ludilu, stiže ideja: da se napravi „srpski blok“, široka politička udruga koja bi rekla NE i Istoku i Zapadu; predlagač: On Lično, večni pomiritelj.

Time miri Bibliju i darvinizam, koji se ionako susreću kod Nojeve barke – neko da preživi potop, pa da se razvija dalje.

Posvađani nek se međusobno istrebe, nagojeni svim strastima koje je Dušebrižljivac decenijama raspirivao, a da ostanu samo najbolji među nama, umereni i pitomi, oni koji su svaki sukob huškali i ni u jedan lično krenuli. Jer sukob je samo za braću i sestre, dečurliju zvanu narod.

Vrhovni Kum i kumići sede za stolom i goste se; kumići se, naposletku, nadaju da to ipak neće biti sto za jednoga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.