Ako bolujete od…

Uprkos mnogim časnim lekarima i osoblju (a ima ih, i to uvek treba istaći), višedecenijski sistemski nemar prema ljudskom biću kao takvom (osim za njegovu upotrebnu vrednost kao glasačkog tela ili topovskog mesa) ipak se najbolje ogleda u oronulom zdravstvu.

Na to nas je ovih dana bolno podsetila fotografija iz Opšte bolnice u Pančevu, s dečjeg odeljenja: buđ i beda, i usred toga beba.

Tako izgleda verodostojna razglednica iz Srbije XXI veka: svi domaći spektakli i šareniši za mase služe jedino tome da čovek, dok je zdrav, ne razmišlja u šta će dolijati kad zdrav više ne bude.

ALI: ne brinite, tu je država, i u skladu s konkretnom mukom koja vas skoli ima širok asortiman sanacija.

Postoje, na primer, lako rešiva poboljevanja. U prestonici je osvanuo zdravstveno-turistički savet: „Ako bolujete od zaborava, letujte u Hrvatskoj“, veli najnoviji haiku iz srca velepoznate radikalske dobronamernosti.

Ima ga po mostovima i nadvožnjacima, jer to su već neko vreme bilbordi za sažeto obaveštavanje sirotinje o mantrama koje sebi treba da ponavljaju pred spavanje, ne bi li pregladneli: Srbi nisu genocidan narod (kao da u famoznoj rezoluciji piše da jesu), kad se vojska na Kosovo vrati (dok je zapravo čak i policija davno predala uniforme), sve te krilatice režimske brige o mentalnom zdravlju sada imaju svoj letnji-hit-refren. Iz njega saznajemo da se naše sećanje ili nesećanje na užas Oluje ogleda u – izboru plaže.

Samo mi kaži „đe se kupaš, đe školjke skupljaš“, i znaću koj’ si, celu tvoju ideologiju.

A naši ljudi koji onamo odu ne da se brčkaju no da rade – a otud što ovde za njih nema posla – u, to su tek nitkovi, to spada u ugostiteljsko-uslužne izdajnike, najgoru podvrstu stranih plaćenika. I eto, bolesni od zaborava imaju samo jednu želju, da letuju kod Hrvata, dok najzdravija zlopamtila naših nacionalnih pogibija imaju isto samo jednu: da daju litijum Nemcima.

Ako bolujete od nediplomiranosti, a vi naprosto slažite da ste diplomirali. Ima, istina, i drugog rešenja: platite to prokleto papirče s pečatom; ako vam se usladi, kasnije možete istim načinom postati i neki veliki dr-mr.

Ali to je prevaziđena metoda, grdne pare ljudi tako baciše; sad se ispostavlja da je dovoljno naprosto staviti u zvaničnu biografiju da si diplomirao/la tamo gde nisi, kao naša vrla ministarka za brigu o porodici i demagogiju… pardon, demografiju.

Kao neko ko je takođe kasno diplomirao, saosećam s mukom, to je teško stanje duha u kojem čoveku svašta pada na pamet; meni je, kao i tolikim drugim suludnicima, u bunilu sinulo da postoji i treće rešenje: da diplomiraš stvarno, i da nikad pre toga javno ne kažeš da jesi.

Tako sam se izlečio od nediplomiranosti, ali su mi onda, kao i tolikim drugim sapatnicima, dijagnostikovali štetan suficit notornog nelažovstva.

Ako pak, daleko bilo, bolujete od bolesti težih i onih najtežih, tu je lečenje sms porukama. Ili nije? Predsednik kaže da nije.

Da, citiram, niko ništa nije skupio. Svih ovih godina otkad smo prinuđeni da brinemo jedni o drugima na taj očajnički način.

Bila je to još jedna antologijska salva pravedničkog gneva, ono kad Svepomenika baš zanese ta uloga (videti pod „nemojte da lažete da je neko rekao najsmešniji virus“).

Nikad ništa narod nije skupio, davala je samo država, a državne pare nisu narodne i od naroda, kako pa da budu kad država nije narod nego On.

Sada predstavnici naroda izlaze u javnost s konkretnim, proverljivim podacima koliko se novca zapravo prikupilo minulih godina, te koliko je bestidno reći suprotno.

Ali obolelost od istine takođe ima leka: zove se „pa šta“ i dostupan je svima, u svim medijima pod režimskom kontrolom.

Tako dolazimo do medicinske činjenice zašto smo tu gde jesmo: pa i vlast su samo ljudi, imaju svojih boli.

Svaki put kad pomisle na narod, žigne ih snažan bol u međupreponskom predelu. Srećom, širom Srbije organizuju se masovni konzilijumi, takoreći zdravstveni kongresi, gde se okuplja hiljade i hiljade ljudi napokon rešenih da se ovoj mučnoj boljki nađe leka.

Sutra se takav skup dešava u Beogradu.

Želim nam da nas je sve više, te da se ponovo setimo narodnog leka: svespasavajuće sloge.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.