Baterija nezadovoljstva

Tog je ranga još jedino ono antologijsko „i da vas je pet miliona, ne dam vam ništa“; titl Jovane Gligorijević: „Drugim rečima, rekao je: ja sam diktator.“ Žmarci su poreklom od činjenice da to nije rekao svojim političkim protivnicima, nego narodu.

Avaj, prema lekciji koja nam je očitana nedavno u Njujorku, glasovi koji su uzdržani sabiraju se s onima koji su protiv, što bi u našoj avliji značilo da tri četvrtine raje na Predsednika gleda tmurno do umereno oblačno. Padavina još nema, tu i tamo kišica, mada dodolski meteorološki centar javlja da je pao grad: Niš. Ma kako sporo, baterija nezadovoljstva ipak se puni.

A kažu da je najbolja baterija ona litijumska.

Kad se kapetan opisano izdrao na sužnje u potpalublju, sećam se dvostruke jeze.

Prvi sloj: „Gospode, u pravu je: kako stvari stoje, stvarno će vladati dokle hoće.“; drugi, dublji i užasniji: „A dokle zapravo hoće?“ Postoji li faza raspada kad se lešina ogadi i crvima, pa se manu i ostave mikroorganizme da žive svoje mikroživote na satrulosti? Postoji li kategorija nejestivosti za nezasito ješne?

Ako je verovati apokaliptičnom proročanstvu jednog gledaoca koji se u nedelju uključio kod Olje, „ovo je poslednji čin, posle ovoga više nema.“ Dramaturgija na stranu, ima smisla: parazit koji se previše oda svojoj prirodi i programu na kraju ubije domaćina.

I tu negde leži odgovor na ono zlokobno „dokle“: ako je tako, gledalac-slutnjonoša potpuno je u pravu.

Nema se zašto biti kralj pepelišta. Pepelnik se napokon autovao glede svoje izlazne strategije, konačnog cilja strvinarstva: Expo i rudnik Rio Tinta.

Pošto posle ovog drugog ne ostaje ništa, enormno bogata dvorska svita ostaviće nas na miru da umiremo do mile volje, sporo i mučno, te pobeći sa svojim celim rodoslovom daleko od sumporne kiseline i ostalih ukrasa paklenskog pejzaža.

Istina, nije lako poverovati u takve razmere monstruoznosti.

Ali samo onima koji deceniju i kusur ne vide progres dometa uništiteljske delatnosti. Onima koji pak vide logika je jasna: kad bi postojala želja da se vlada zauvek, nešto bi se mesa prištekalo i uzgajalo, da se ima šta proždirati.

Ovako nemilosrdno razvaljivati jedno društvo, ovoliko štititi i promovisati baš svaku protuvu i govnima mazati baš svakoga ko to nije, a verovati u sutra – to bi značilo biti ili lud ili glup, a mi, uprkos ljutito-očajničkim procenama, odonud šahovske table nemamo neprijatelja koji pati od takvih manjkavosti i viškova.

Tu, pred našim očima i ušima, sve vreme sedi razvalinar uvijen u zastavu i crkvene blagoslove, hladnokrvna beskrajno koncentrisana inteligencija koja nas godinama marinira u našim manama i privodi svom krajnjem obedu. I evo, sada znamo šta je end-gejm.

Dovesti nas u stanje tolike otupelosti da se to već zove tupavost, ono kao proteraću vam voz kroz dnevnu sobu a vi nećete ukapirati.

Rio Tinto je taj voz. Priča koju je dovoljno samo okrznuti noktom po površini da se shvati šta je; treba ti narod koji nije sposoban čak ni za to. Oni koji nokte još imaju izgrišće ih od višegodišnje nervoze i frustracije, biće to sve kul kad kucne čas.

I evo, procena je da je kucnuo.

Međutim, malo je onih koji su zapravo pomislili da smo onomad učinili da Rio prestane da rije po nama: bilo je prilično jasno da je samo svirano poluvreme. Umesto da se spakuje, protivnik je iskoristio vreme da se prepakuje.

I da se bolje spremi za napad; očekivalo se, s druge strane, da nas „pobeda“ uljuljka – a i da se u pauzi dovoljno utucamo u beton i ubijemo u pojam, tako da i ne izađemo na teren no da teren nesmetano uđe u nas.

Nisu oni radili studiju o životnoj sredini, nego o nama. Nisu bušotine samo ispitivale rudu, nego i dubinu naše kome.

Sada je pitanje samo jedno: da li smo vaistinu toliko slomljeni kao što su istraživanja pokazala.

Ovo je to biti-il-ne-biti za tri četvrtine nas: udruživanje ili nestajanje. Po Supermena je opasan jedino kriptonit, ruda s njegove zemlje; ako po lokalnog Ubermenša to ne bude jadarit, biće po sve ostale.

Karte su na stolu, otvorene.

I ovo, po svemu sudeći, jeste naša poslednja šansa da iz sebe iskopamo rudu ljudskovine i ustanemo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.