Bazdi na „tal“

Ne mora se čak ni otputovati ukoliko prilike ne dozvoljavaju, dovoljno je samo malo stati sa strane uobičajenosti; o tome šta su posledice neobustavljanja radne rutine najbolje svedoči Onaj Što Nikad Ne Ide Na Odmor: provodi sve vreme sa sobom u sebi, a to je prilično strašno i kad nisi On, kamoli kad jesi.

Ali povratak u mašinu ne može biti bezbolan. Nisam boravio u sebi sedam dana, što pre svega znači da sam iz petnih žila pokušao da ne čitam vesti; pokazalo se, međutim, da su mnogo gore kad se pročitaju đuture, poslednjeg dana pre no što pomeriš prst s dugmeta za pauzu i nanovo stisneš „plej“.

Dočekaju te: poginuća za koja opet niko nije odgovoran, ministarka zdravlja koja nešto tobože odluči pa se potom po stoti put pokaže ko zapravo odlučuje, neki novi beskrajni „televisa presenta“ u kojoj nam se obećavaju automobili bez vozača i superkompjuteri i segamegabudućnost, vest da je na protestu bilo najmanje ljudi do sada – i na sve to američki ambasador Hil, koji se potrudio da nam nacrta i titluje šta se iza brega valja. A taj titl valja da zabrine i najciničnije među nama.

Šta je situacija: ambasador je najpre objavio video; uz frkastičnu muziku od prve sekunde, kao u Nolanovim filmovima, prvo nam on sam saopšti da idemo ka zapadu – a onda nam to potvrdi i sušti krem de la krem domaće demokratoljubivosti u sastavu Brnabić, DJ Žeks, Marko Đurić. Saundtrek stvarno vredi istaći dvaput: zvuči kao da se javljaju iz kriznog štaba u epicentru neke prirodne katastrofe, više u cilju izveštavanja no saopštavanja rešenja – iako nam tekst govori upravo suprotno: rešenja ima, i zapadno je.

Ovo dođe nedugo nakon što je Tetkino popilo sankcije i što su važne zemlje poslale izvesno pisamce gde se toplim rečima preporučuje da nam se ruka uvrnucne. Ali – prividno nepovezano, a možda najrelevantije: ovo dođe nakon što je profesor Ognjen Radonjić nedavno okarakterisao Vučića kao kolonijalnog upravnika. Zabrinjavajuće tačno nađena sintagma, koja zavređuje da se njome pozabavimo.

„Kad čujem da bilo ko u Srbiji – posebno oni koji privlače brojnu publiku, a pogotovo ako je ta publika neodlučna – kaže da je Srbija zapadna zemlja i da njen budući prosperitet zavisi od dubljih evroatlantskih integracija, mislim da je to poruka koju vredi ponoviti“, pojašnjava potom Hil, upitan da prokomentariše s kim je tikve uzeo da sadi.

Ako nismo znali – ili ako smo se zavaravali da ne znamo a znamo – belosvetskim igračima potpuno je nevažna ovdašnja kaljuga kao takva, nego je važno kuda ćemo se usmeriti; u te svrhe biće dobri i najglibaviji među nama, samo ako su dovoljno moćnouticajni da povuku.

Isto kao što uvaženi drug Tetkin dospe u sankcije ne zato što radi sve što su naveli da radi, nego zato što sve to radi i pride ljubi skute ruskoga šinjela, vaistinu kako Predsednik i reče (jednom da se, dalekobilo, složim s tim humanoidom). Elem, deo titla koji posebno žulja san glasi ovako: „Proevropski pokret u Srbiji mora da bude pokret velikog šatora, kako mi to kažemo u Americi. Mora da ima mesta za sve.“ Ne bi ovo zvučalo tako preteće kad ne bismo znali koliko smo kvarni.

Ono što bi se inače razumelo kao nekakav načelni politički konsenzus glede pravca kormila – kod nas bazdi na reč „tal“. Smrdi to još dalje i više kad se uzme u obzir kako je „gospodin Đilas“ (termin preuzet iz režimskih tabolida) odnedavno počeo da nam objašnjava kako i nije baš toliko protiv iskopavanja litijuma.

Da se nije, kojim slučajem, o tome bistrilo onamo na kanabetu?

Kanabe je inače jedna opsežno zanimljiva epizoda: ne treba se, zapravo, pitati šta su pričali – nego zašto mi za taj susret uopšte znamo.

Moglo se proćakulati i u kakvoj luksuznoj katakombi, daleko od ljubopitljivih očiju. Ali ne: hteli su da znamo. Da se to instalira kao normala, te da se niko ne onesvesti prevelikim saltom od veličine šatora kad se šator bude postavljao.

Nekoliko tekstova unazad rekoh da ćemo nekog dana na nekim izborima morati da glasamo.

To i mislim, i nije neka pamet. Ali „istraga poturica“ pogolema je prepreka na tom putu.

U opoziciji, zaista verujem, ima časnih ljudi, i nema ih baš tako malo; ima i onih drugih, no pitanje je koliko i koji su zapravo.

Voleo bih najviše na svetu da je sve ovo puka paranoja, ali Hilova najava šatre teško da je „šatro“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.