Bežanje kratkim nogama

Na ulicama prestonice nije ništa bezbednije: „Siledžije tajkuna Dragana Đilasa divljački nasrnule na aktivistkinje SNS-a (…), Jelenu su gurnuli na ulicu, a Slavicu sa leđa udarili u glavu i naneli joj povrede; Javno prete da će u ’organizovanim grupama’ nastaviti sa napadima.”

Kad uzmete u obzir da ova druga vest uopšte nije tačna, a doslovce glasi ovako kako piše, i to na hipertiražnoj naslovnoj strani – treba da se zabrinemo još više: našim životima upravljaju ljudi koji žele da ove dve vesti budu isti pasus.

Eto čime se bavi režim zemlje koja je po broju femicida prva u regionu: jedna stravična istina i jedna zastrašujuća laž dovode se na vagi u barabar-položaj, s ciljem da ovo drugo sasvim potopi ovo prvo.

Scenosled ide ovako.

Treba nekako kod širih masa ušminkati bolnu činjenicu da decembarska izborna krađa nije prošla – što reče Voja Žanetić, ispostavilo se da ipak ne možeš baš tolikog slona proterati pored očiju svima – a evrovizijska digresija takođe se završila neslavno: čak ni nadaleko poznata estetska ekspertiza urednika Informera, koja je onako sočno i strastveno javno popljuvala pobednicu, nije potpalila narod da vaistinu dođe u subotu na najavljeni veleustanak.

Na svu muku, vlastodrčnike su još i novinari spektakularno slikovito načepili slučajem Mala Krsna: videli smo kako oni koji polivaju mercedese šampanjcima teraju najsiromašnije među nama da za dve crvene privremeno postanu beogradski trafostanovnici.

Sve smo to znali, ali nije bilo ovako tužne i otužne javne ilustracije.

I sad, ako klasično „pa šta” napokon baš i ne prolazi, šta da radi glavni pa-štab i glavni pa-štabadžija: malo se javno dere na najbliže saradnike, malo pizdi na Topalka, ali onda se sabere i vrati taktici.

A nema druge taktike do da se laži krpe krađom a krađa laganjem, jer nije zalud ona da ko laže taj i krade.

I tako smo dobili spomenutu naslovnu stranu, a i javno obraćanje jurišnice Brnabić: to je odgovor na snimak koji su objavili Nikola i Ivan, momci koji osvedočeno nisu ničiji i zato svojim akcijama žuljaju.

Zajedno sa saborcima i saborkinjama iz redova svojih vršnjaka, sada poznatim i kao „Zečevi”, skresavali su redovno u brk i vlasti i opoziciji, borbeni su a beskrajno vedri, vaspitani i pošteni, pride mladi – što je vrlo nezgodan niz epiteta: naime, to inspiriše ljude.

To govori da nije sve izgubljeno.

To pokreće.

Imam privilegiju da ih poznajem, i sve što o njima znam samo potvrđuje zašto je i kako došlo do onog najgoreg po režimlije – što ova omladina postaje sve vidljivija, to đene-đene, što ih ljudi poštuju, ajde i to, ali: ljudi im veruju i VOLE ih. A to je neoprostivo postignuće.

Ne možeš ih potkupiti, ne vredi ni da ih biješ – em ni tad neće prestati, em će to da razgnevi narod – a „Zečevi” čvrsto rešeni da one koji zečevi vaistinu jesu, što bi rekao moj omiljeni novinar iz sveta fikcije Spajder Jerusalem, gone istinom sve do samoga pakla.

Od lažova je jedino gori lažov u očaju, i tako sada imamo medijsku hajku u kojoj lažovi pokušavaju rečima da ospore – snimak.

Snimak koji apsolutno svako može da vidi, a u kojem su Nikola i Ivan nabasali na stranačke popisivače u akciji, i to uveče, i lepo snimili celu stvar.

Celi klasik protokol, gde ovi, zatečeno, prvo priznaju da su iz stranke, onda kažu da nisu, onda ide ono nemoj/ne smeš da me snimaš, NARAVNO potom sledi navlačenje kapuljača (to tako radi svako ko se ne stidi svojih dela) i bežanija, onda aktivistkinja besno tresne ruku koja drži snimajući telefon… i na kraju se pojavi Titler: kako već jednom napisah, Brnabić je uvek tu da titluje ono što svojim očima vidite i da vam prevede šta ste u stvari videli.

Momci koji samo hodaju pored partijskih terenaca i razgovaraju, čak im kažu kolika je greota što traće svoj život na takve bedne delatnosti, očas posla u titlu postaju ljudi koji „divljački nasrću” i guraju poštenjačine na ulicu pod kola, i vode kuče bez korpe kao pojačanje – i, dabome, zašto ne nalepiti omiljenu tvrdnju urednika Informera, onu da je neko tu mučki udaren s leđa u glavu (istu stvar je tvrdio i onomad kad smo gledali snimak – snimak, opet naglašavam – kako je on šutnut u zadnjicu).

To sve tako mora zato što se sad masovno pojavljuju snimci kako ljudi teraju ove terence iz svojih ulaza.

Što u pa-štabu budi vrlo nepaštabačku bojazan da ono čuveno „jurenje po ulicama” počinje mirnim najurivanjem iz zgrada.

A sigurno nije lako bežati kratkim nogama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.