Biti čitalac

To pitanje „smeštaja“ postalo je prilično zanimljivo poslednjih godina: trebalo bi da je zajednički protivnik sveopšte nečitanje, ali to nas, dakako, ne sprečava da se delimo umesto da se udružujemo.

Kad su naučnici cepali atom, čudim se kako nisu zvali nas, mi to najbolje umemo.

Problematika je, doduše, starija od nas i nije naša: žanrovska književnost tretira se kao književnost nižega ranga zbog, između ostalog, poplave petparačkih vikend-romana; ne treba ih povezati s nama samo zato što se prezivaju na – ić: krimić, ljubić, itd.

Na jeftinom papiru, s naslovnom stranom koja je najčešće ono što se danas zove „stok foto“, to štivo već svojom skromnom opremom ne sugeriše nikakvu ozbiljniju pretenziju do one da nakon jednokratne razonode bude prosleđeno dalje – novom paru ruku ili pak nekoj peći.

Tako bar beše nekad.

Ali presvuklo se.

Zbog izuzetne komercijalne prođe, industrija je počela da ih oblači u tvrde korice i ostali luksuz.

Pa su onda došli influenseri, učitelji življenja i instant-mudraci, javne ličnosti što već u srednjim godinama pišu svoje biografije… i tako je naš Sajam knjiga, i ne samo naš, postao vašar.

Pojavila se, ukratko, razna „književnost“ namenjena onima koji inače ne čitaju.

Književnost bez znaka navoda odgovorila je zaziranjem: autori lišavaju Sajam svog prisustva da ne bi gledali Šešelja kako se slika sa srednjoškolcima, koje pre toga obavezno pita da li su četnici (ne, ne šalim se, to radi) ili nedogledne redove pred štandovima na kojima tinejdžerka potpisuje svoj kalendar-planer.

Sajam je tako postao osmodnevni trening tolerancije, Srbija u malom: kao i u ostatku stvarnosti, tu se vežba kako da podnesemo jedni druge, uprkos nepodnošenju.

Razumljivo, neki toga ne žele da se igraju, jer to jeste desant na mesto koje bi trebalo da bude oaza kulture.

A opet, to se zove „sajam knjiga“, ne „sajam književnosti“; strogo tehnički gledano, svi su ipak tu iz zajedničkog razloga koji se ne može osporiti.

I tu se svake godine digne dževa oko štete koju ozbiljna književnost trpi, iako to, opet strogo tehnički, nije tačno: ne postoji ama baš niko kome je tu moguće izbiti iz ruke Borhesa ili Gorana Petrovića i uvaliti mu Acu Lukasa, a bojim se da ni obrnuto nije naročito moguće.

Ne dešava se to, dešava se samo maraton jednog neprijatnog suživota.

Nazad na ono što nas ovde zapravo zanima: postoji dobra žanrovska književnost, i ona je verovatno jedina stvarna žrtva opisane situacije.

Takvu, između ostalih, piše sudija Miša Majić, ugledna javna ličnost koja i ima i ume da kaže toliko toga.

Osoba koja u svetu pisane reči nije nikakav turista usputaš povučen gadnom pomodarskom činjenicom što ovih dana svi pišu.

Iz njegovog razumevanja našeg ovde-i-sad dolaze brižljivo građeni trileri, s likovima koji nisu tanani kao flis-papir, a radnja je još kako potkovana iskustvom u sudnici i poznavanjem ćorsokaka našeg pravosuđa.

Posredi je fikcija koja niče iz nama nevidljive realnosti, one koja nastane i umine daleko od javnosti, pa je utoliko i važan dokument vremena.

Uprkos tome, domaća književna scena Miši se baš i nije ukazala kao gostoprimljivo mesto, o čemu ponešto znam i na sopstvenoj koži: zbog navale skribomanije ljudi iz javnog miljea, gotovo jednaku sumnju scena upućuje i onima koji se zaista bave pisanjem, tek zato što su široj javnosti prvobitno poznati po nečemu drugom.

Srećom, Miša zna ono što je neko i meni davno rekao: to nije trka na sto metara, to je maraton.

Koji dan kasnije, govorim o Davidovom romanu.

Jedan od naših najvećih živih pisaca mi je stari drug, kojeg dugo nisam video.

Priča počinje smrću jednog kralja, čije je kraljevstvo sve manje.

Autor se virtuozno postmoderno igra promene pripovedača, likovi iskrsavaju i nestaju u tekstu, čitalac se pita ko je kralj.

O knjizi tom prilikom priča i Basara; kaže da nikad ne tumači, da naprosto uživa u rečenicama.

Slušam ga i mislim: ja ovo ne umem. Ima ljudi koji tako gledaju i na život, uživaju u trenutku, ne analiziraju.

Divim se tome često, ali primenjujem retko: za mene, čitalac živi između redova teksta ili u onoj belini među kadrovima stripa.

Ali poenta je nešto drugo: u mojoj biblioteci ima mesta za oba, za kvalitetan žanr koliko i za vratolomni postmodernizam.

Čitam i o knjigama govorim s jednakim žarom.

Jer mora biti makar neke podele na koju ne pristajemo tako lako.