Bog od papira

Prelaka meta za ostrvljenje i diskvalifikaciju. Metafora s balonima, sasvim suprotno, osim domišljatosti donosi i jezovitu tačnost. Hladno je u visinama. Biti iznad svih, a sam.

U prijatnom štimungu jedne od Bukinih knjižara, Ivan Bevc snima novi podkast o čitanju, slušanju i gledanju; „Sto minuta buke“ su razgovori koji zaslužuju pažnju i na nju uzvraćaju sadržajnošću.

Prva Ivanova sagovornica bila je književnica Mirjana Drljević (topla preporuka: čitajte Mirjanu!) – i na jednom mestu spomenula je dragocen savet ne samo za dramaturgiju, već i ‘nako opšteživotno: svaka scena mora biti po nečemu važna za radnju, po nečemu važna za likove – i po nečemu zanimljiva. Probajmo da prošlonedeljnu događajnost sagledamo u tom ključu.

Glumci i glumice, prokazani sa skupštinske govornice da su finansijski odrođeni od sirotinje raje, odlučili su da tuže glasnogovornike ove otužne ideje.

Ono što je htelo da uzrokuje presavijanje kičme uzrokovalo je da se presavije tabak, i ne samo to: slučaj svedoči da je marketinška dvorska artiljerija počela da ispaljuje sve same bumerange.

Sateran u grozan ćošak svog sopstva, tamo gde ti ne preostaje više ništa osim onoga što jesi, režim sastavljen isključivo od niskih strasti i uvredoljubivosti očajnički baca u etar serivo koje mu se vraća nazad ustostručeno.

Toliko o likovima i radnji; aspekt zašto je ovo zanimljivo biće nam, kako i dolikuje, neuporedivo zanimljiviji.

Naime, dosećam se jednog Premijerkinog davnog izlaganja koje je nehatno ispalo manifest antidruštva: rekla je tom prigodom da se kod nas večito buni neka bučna šaka jada, dok ostali žive, rade, gledaju lepo svoja posla. Sedeći u vili partizanke više puta ranjavane u borbi za slobodu, ova osoba zagovara ideju da je zajednica skup individua koje gledaju svoju zadnjicu.

Koncept sasvim suprotan kolektivitetu, ali posve tačan kad je reč o geslu partije u koju se učlanila po liniji svog svetogleda.

Društvo je, avaj, nešto drugo: društvo je kad Seka Sablić kaže da, iako živi dobro od svog rada, ne može da gleda opštu bedu i moralni salto mortale.

Takva pojava ovoj je ekipi misaona imenica. Nesebičluk, šta je to? Zašto bi se bilo ko pobunio ako nije lično ugrožen?

Oni takvu borbu za pravdu doživljavaju kao nepravdu, jer jedino znaju za lično namirivanje. I bizarno je fascinantno do koje mere sameravaju svet sobom: iz onog spomenutog ćoška stiže nam najnoviji potez na šahovskoj tabli – pokušaj velepodmićivanja.

„Pred nas su stavljeni zahtevi, šta da radimo? Platimo ih da ućute!“ Diži plate i penzije, daruj dukate roditeljima/omladini, daj lebac tri dinara jeftinije, okle nam para za to, ma prodaćemo nešto, na primer maglu.

Tako se domislio balkonski troglavi konzilijum: narod zahteva državu, dajmo im korupciju, jer za nas su te dve reči ista stvar.

Kombinacija trešanja i kokakole proizvela je, kako stomačna pravila zapovedaju, još seriva.

Međutim, svi znamo šta je zapravo izjava nedelje. Predsednik je pobrojao svoj dinastički scenosled, govorio – u ovakvom trenutku za sve nas – o grobovima sopstvene dece i zagrobnoj borbi protiv, ni manje ni više, „ustaša“. Ništa dosad nije bilo toliko indikativno po razvoj lika i radnje.

Teško je zamislivo da ovakav užas izgovara bilo ko van tapacirane sobe s kostimografijom svodljivom na košulju skopčanu na leđima, u mučnim momentima kad vizita sa sedativima kasni.

Žalosno je i zastrašujuće biti tako sam. Nemati, po svemu sudeći, oko sebe nikoga ko će vrlo, vrlo ozbiljno da se zabrine nad ovako otrovno opasnim buncanjem.

No, bojim se da je upravo u tome sve vreme i jedino stvar: hladno je u visinama.

Biti iznad svih, a sam.

Lako je tupiti o krpenoj lutki, jer jasno je da niko normalan ne navija za takav ishod.

Izistinsko ispadanje iz šina, duboko verujem, ne izaziva ta slika. Nego ona prikačena za balone, što ide visoko, visoko, sve dok ne napusti svačiji pogled.

I negde tamo, mimo svačijih očiju, kad su stigli najdalje što su mogli, baloni su pukli. Potpuno sam, papirnati bog tada je počeo da pada.

Pad nije brz kad si od hartije. Naprotiv, spor je a izvestan.

Uvek sam mislio da je ono čuveno „sto za jednoga“ – autokletva. Sto za kojim, na kraju, više ne sedi niko drugi.

Iza nekih vrata, tamo gde niko ne vidi, gde u tajmlepsu trešnje ubrzano gnjile i kokakola nezaustavljivo lapi, pri astalu sedi najusamljeniji čovek na svetu.

I pita se gde li je ona razbalonjena slika i koliko joj treba do tla.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.