Dajte nam Tomu, on je mera nas

Za to vreme, u našoj maloj avliji pre koji dan je vandalizovan konceptualni spomenik Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Skulptura para ženskih cipela, svedeni trag postojanja jednog ljudskog bića.

Kad ni postojanje traga ne podnosimo, kako li je tek bilo tom biću da postoji među nama?

„Mrzi nas svet, krivi nas za sve, smatraju nas divljacima, mi nismo takvi, puni smo ljubavi, ua svet, lažu! Nego, aj polomimo ovaj spomenik.“

Istini za volju, reakcije na ono što se dešava u Gazi pokazuju sav licemeraj savremenog Sveta.

Ali u istoj toj meri, domaće reakcije na ovo skrnavljenje pokazuju u kakvoj smo mi samozabludi oko toga ko smo i kakvi smo: što smo više divlji, to smo uvereniji da smo čuvari tradicije. Neke baš korenske, takoreći pračovečne.

Ideal sasvim usklađen sa Svetom, kad se bolje pogleda: vandalizam se zove svojim pravim imenom samo kad nam tako odgovara (kad ga čini neko drugi, prim. prev), genocid je genocid jedino ako ta nomenklatura ide u prilog našim geopolitičkim ciljeva, itd.

Ako načas staneš za strane i sve vandalizme nazoveš vandalizmima, a sve genocide genocidima – mora da si nekakav nad-izdajnik: to je veleizdaja na nivou vrste. Delatnost za koju sam s godinama sve zainteresovaniji.

Kad smo kod toga: Ivan Ivanović je kao biser nedelje izdvojio uključenje u svetonazor Jelene kad-bi-devedesete-bile-osoba Karleuše, gde dotična daje svoj doprinos istrazi poturica i razvrstava žito od plaćeničkog kukolja (za šta je, kako znamo, plaćena više od svih na koje se, s nama nedostižnog Olimpa moralnosti, ostrvljuje).

Jevanđelje po Prepodobnoj (ono kad si podoban da podobnije ne može) u ovom naletu nadahnuća veli kako mi svoje probleme treba da držimo u četiri zida, a da pred svetom tvrdimo da smo super.

Naravno, ništa što je dobronamerno ne sadrži frazu „u četiri zida“: sve što je ikad iko ovde trpeo, čak i celoživotno, desilo se zato što nas je neko uverio u dobronamernost tog slogana. Ćuti, trpi, ne brukaj se, šta će reći ljudi.

Za onoga ko prekrši to pravilo nema saosećanja ni samilosti, jer to nije jedan od nas. A svi se sukobi vode zbog već neke drugosti, protiv nekog ne-ja.

Nakon što nam prikaže video ovog mirotočivog izlaganja (gde je dotična baš propisno izlagala ionako već uveliko izlagano gledalište), Ivanović kaže nešto vrlo zanimljivo: „Zamislite nekoga koga su uspavali devedeset sedme i probudili sad. Zar se ne bi dobrovoljno vratio u komu?“

Mislim da smo uspavani mnogo ranije i da radije biramo komatozu nego buđenje a la Rik Grajms, glavni junak serije (i stripa) „Okružen mrtvima“: kad se trgao, zatekao je sebe u mrtvom svetu preplavljenom zombijima.

Kad smo kod toga 2: protivprirodno vaskrslima uskoro će se pridružiti i rodonačelnik žanra lično.

Tomislav Nikolić, simbol svega s čime je političko-ideološki trebalo davno raskrstiti, vraća se na scenu jer je opšte groboljublje i rodogublje izrazilo nostalgični vapaj za velemajstorom.

Zafalilo je svih onih toplih emocija koje je Toma budio u usnulima, kome bi ikad bilo dosta tog umornog bledog lica što tako savršeno pristaje opštoj propasti?

Svega nam je inače dosta: i toga da se diže malecni, ni po čemu nametljiv spomenik nekoj trandži, i toga da feministkinje drobe o femicidima, i ovih lažnih ekologa što tupe da će pomremo od svezagađenosti, i gnjilog Danasa i, posebno, njegovih kolumnista, svega, svega. Samo ne Tome. Dajte nam Tomu, on je mera nas.

Njemu, što bi svojevremeno reklo Krlo, prirodno pristaje da bude predsednik. Ili bilo kakav maneken ove javnosti. Ove jadnosti.

U članku o Merlinki na sajtu N1 stoji i ovo: „Živela je na Kalemegdanu, u zgradi Narodne opservatorije, a potom Beogradskog planetarijuma i bila njihov nastojnik. Prema rečima savremenika, bila je dobar čovek.“

Opservatorija. Teleskopi. Svemir. Otelotvorenje zapitanosti ima li onamo života. Postoji li išta osim nas. Vrsta koja se celu istoriju istrebljuje na makroigralištu, dok na male golove ne podnosi ni skulpturu cipela koja svedoči da je postojao neko drugačiji – to je ista ona koja ulaže milijarde da sazna ima li nekoga drugačijeg u kosmosu.

Ko ne bi poželeo da nas upozna? Dođite, pucamo od dobrih namera. Iz pušaka, topova, tenkova, nuklearnih praćki, iz svega čime se pucati može.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.