(D)al’ je (s)lep ovaj svet

I da ih bacamo jedni drugima u face, kako bi se megdan naš nasušni još više ozvaničio. U neku ruku (baš onu bez rukavice), sproveden je mini-referendum o tome kakav svet želimo. Ključna reč: uvreda. Kako je ovih dana razumemo, ima li joj igde granica – ako ne moralnih, a ono bar zakonskih – te zašto je toliko lakše angažovati jezičinu da kabadahiše nego kapke da se otvore.

Poenta se zgodila, potom i zgadila, putem izvrtanja ustaljenog poretka stvari: jedan neglumac se latio glumatanja u sopstvenoj režiji, a jedan glumac odbio je da glumi u opštoj režiranosti ovdašnjice. Da vidimo kako stojimo s gumama u poledici posledica.

Ali pre no što se upustimo u seciranje, jedna malena ograda. Odlazeći na tešku trodnevnu robiju da u lancima svoj ideal okajava, DJV je kazao da to čini u ime svih građana i građanki. Ovim putem apelujem da mu se sledeći put, ako sledećeg puta istim ovakvim povodom a ne nekim drugim bude, kazna skrati za onoliko minuta koliki je moj procentualni udeo u tom „svi“.

Ne pristajem ni na kakav kolektivitet u tome, i ne samo ja. Osoba koja zastupa i brani „pravo“ da nekažnjeno svira solaže uvreda to nek radi isključivo u ime sebi shodnih, nikada svih. A za kakav je vrli svet to borba – savršeno svedoči slučaj Marka Janketića.

Mareta sam upoznao pre sada već dosta godina: desilo se da smo obojica davali glas za jedan crtać. Učinio mi se kao vrlo pristojan i prijatan tip. I nije da sam inače naročito upućen u njegov svetogled, ali potpuno sam saglasan s njegovom konstatacijom da se sada obreo pred lavinom siktanja i pretnji zato što je izrekao najopštije opšte mesto kalibra „ovo u čemu živimo ne valja“.

Dežurni Je Vređač našao za shodno da ga unišani šlajmom vrlo indikativnim za širu sliku, a koji glasi otprilike „šta se ti buniš a živiš lepo, onolike pare uzimaš od Telekoma za serije“. A čovek govorio da za svoju decu želi društvo koje nije obespravljeno, gde su institucije nezavisne, gde ne vlada osećaj bezbudućnosti.

Ispostavilo se da je ovo narečeno u stvari ozbiljna antidržavna, nepatriotska misao kao takva (ma jes, pa ko bi voleo u takvom paklu živet?!), a koju pride nema prava da izgovori neko ko se nikad nije tukao za ćevape. Ako li neko živi, pa još neloše, od svog rada i talenta, gubi privilegiju da primeti masovne nepravde i posrnuća. Kao da misao postaje manje ili više tačna u zavisnosti od toga ko je izgovori.

Ne, to nije odlika misli. Ali ima čega jeste, doći ćemo do toga. Dakle, zbog izgovaranja očiglednosti, Marko je na svoj račun (iako mu račun, veli onaj glas nerazuma, tako pun da bi morao da ćuti) dobio riznicu razularenih gadosti koje je mučno čak i ugrubo prepričati. Glumac je to opisao kao perverzno, čak i ako je orkestrirano.

Dirigent Je Vrlinar: dok Janketić sanja o nekom tamo svetu notornog reda, pristojnosti, ljudskolikosti, njegov oponent bori se za vilajet u kome će svako po svakome moći da bljuvotinari bez posledica. U to ime – tvrdeći da su baš svi radi onome što njega baš radi – spreman je tri dana da ne jede da bi mogao nesmetano da jede.

Svet s tim jelovnikom izgleda onako kako poruke poslate Marku Janketiću ilustruju. To je svet iz koga godišnje pobegne ljudstva za celi jedan grad. I nije tačno da odlaze isključivo trbuhom za kruhom, mnogi lebac imaju i ovde. No beže od ostatka menija. Od onoga što ovde s korom leba redovno treba progutati. Beže baš od onoga što je Janketić spomenuo. U „spornom“ intervjuu Mare je citirao Disa. Veli se u toj pesmi i ovo:

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,

ceo jedan život, i njime se kreće;

Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,

nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

Izgleda da koreni izdajstva sežu čak do slavnih pesnika, naših najboljih. Ko li je Disa podmitio da ovako poje, čiji li je agent bio? Ili je to tek buncanje jednog pijanca, ili duše što nije imala sreće da živi u Zlatno Doba. Zbilja bi ga samo zlobnik danas citirao iz epicentra raskošnosti.

Avaj, ostrvljenje na misao, rekosmo, ne menja njenu tačnost. Ni okrznuti je ne može. Istina ne zavisi od toga sa čijih glasnih žica gudi. Uvreda, međutim… njena snaga vrlo zavisi od toga ko je izgovara. Pljuvanje uvis stari je bumerang. Ali to što neko svojim životom i priključenjima nije realno kapacitetan da te uvredi ne znači da je taj sport milina gledati. Naprotiv, tužno je i otužno. I, srećom, još uvek zakonski kažnjivo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.