Dan mladih u Padinjaku

Ispod ide prigodan izbljuv dirljivosti: veli se slavljenicima da su naš najvažniji resurs, garantuju im se perspektiva i budućnost, izražava želja da inspiraciju crpe iz najboljih od nas; zaklinjačkim tonom, kaže im se da će njihov marljivi rad, znanje i uspeh uvek biti nagrađeni.

Žlezda-vodilja naše vlade svečarski je izlučila toliko lirske sluzi da se prst prosto lepi za ekran pri pokušaju skrolovanja.

Naime, slika kojom premijer čestita mladima praznik nasumično je odabrana stok-fotografija s interneta; taj praznik su stvarni mladi ljudi, jedni od upravo najboljih koje imamo, dočekali u zatvoru.

Onamo ih je poslao onaj koji bdije, na korak od toga i da bije.

Pri čemu se, dakako, ne misli na sluzotvora izmaštane čestitačke razglednice iz Srbije; znamo kuda vode strune što mu prste pomiču po tastaturi dok kuca ovaj sitan vez ciničarenja, prilog zbirci besramlja.

Jer ovde ne samo što nema junoša što skaču od sreće pri pomisli na futur, nego se radi na tome da ne bude ni zelene podloge po kojoj se vesele. Jedina istina koja ova objava vizuelno sadrži je ta da oni mladi koji se skokom vinu prema imenu iznad fotke, a naročito prema imenu iznad tog imena, mogu biti nagrađeni; ostali će biti nagrđeni.

Lažima, uvredama i podmetačinama; tome se sad dodaje i slanje u Padinjak.

Ivan Bjelić, Nikola Ristić, Jevđenije Dimitrijević. Tako se zovu momci koji bi savršeno odgovarali opisu iz premijerove čestitke, kad bi zemlja bila normalna a čestitka iskrena.

Zapamtite ta imena, trebaće nam za dan kad se posebnim ukazom odlikovanja skinu s revera hulja i zadenu onima koji su svoju zemlju istinski voleli i nesebično doprineli njenoj slobodi. Rudarenje po njihovim biografijama ni na kolubarskim dubinama ne dovodi do nalazišta štroke.

To je ovu vlast nekada svrbelo, sad je otvoreno boli. NJen svetac-zaštitnik živi uveren da je iz svakoga moguće iskopati pokvarenost, samo je pitanje na kojoj dubini i kojom količinom sumporne kiseline treba politi dušu subjekta da se izoluje grumen gadarita.

Kad ga ne nađe, popizd ga tera na više nivoe zlobe, u predele gde tako rado obitava – jer tamo sve što ne postoji može da se stvori lažovstvom, tom praveštinom radikala.

Sve što nisi, reci da jesi (pristojna Srbija, rodoljublje, briga za narod i zemlju) – a sve ono što zapravo jesi, ti pripiši drugima.

Bjeliću se tako pripisalo da je reportetki Informera nabio sendvič u usta i umazao je; onda se pojavio snimak na kojem se vidi da je ona to uradila njemu; momak joj je pre toga samo držao sendvič kao mikrofon, ni prstom je ne takavši, što zakon ne zabranjuje.

Ali jedno je bilo dok su režimlije i njihovi čankolizi svoju besprizornost puko prikačinjali drugima putem medija; potpuno je novi nivo igrice slati ljude u zatvor po tom osnovu.

Na podugačkom spisku neoprostivosti, ovo stoji prilično visoko; to čak ni oni imaginarni mladi sa stok-fotke, prvaci skoka uvis od sreće, ne mogu da nadskoče.

Pa gde su, kaže se dalje iz epicentra vlasnika lokalne pravde, svi oni ljudskopravaši i udruženja novinara da reaguju na ovo, šta bi bilo da se to desilo „nekom vašem“?

Čisto da ne ostane bez odgovora: obaška što se, kako videsmo, to što tvrdite nije desilo ni nekome vašem, dobro se zna šta bude kad se „našem“ desi i mnogo više od toga: ne desi se ama baš ništa.

Nijedna od sedamnaest kamera volšebno nema snimak trena kada direktor „Srpskog telegrafa“, samo koji mesec ranije, šakom u glavu udara Vuka Cvijića, novinara „Radara“, usred prestonice, po danu.

Portparol departmana za visokomoralnost i notorno imanje obraza Nebojša Krstić tom je prilikom prokomentarisao kako se silne suze rone zbog običnog nagnječenja mekog tkiva i stvar ocenio kao „pravljenje magarca od komarca“.

Koje se tkivo nagnječilo kečapom iz sendviča, te gde je to na skali komarac-magarac, ne zna se i ne može se znati, budući da se nije desilo novinarki nego Ivanu Bjeliću, ali deluje da posledica ima, pošto čovek više nema bradu.

A, da: to nije od kečapa, to je zatvorska praksa.

Uhapšeno je potom još aktivista, neki i samo zato što su poneli transparent na doček olimpijaca. Svi su potom pušteni.

Premijer ih je isprva nazvao „raspalom bandom“; „Blic“, avaj, javlja da sad odjednom većina vlade misli isto što i ljudi na protestima.

Dakle, rekoše za sebe da su takođe banda.

Ako je kojim slučajem tako, biće da ta banda polako ulazi u fazu raspadanja, jer ona banda na ulici sve je složnija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.