Dan u kom Aca Srbin biva ražalovan na Acu

U metastaziralim slučajevima, odmeravaju se zaista s celim svetom u apsolutno svemu; fokusiranija varijanta pak liči na ono iz Paskaljevićevog filma „Kako je Hari postao drvo“: vrednost čoveka bazira se na tome ko mu je neprijatelj.

(Nakon prošle kolumne, koja je bila o koncertu i zašla na teren takozvane „tople ljudske priče“, priznajem da je povratak u hladnije predele dobrano grozan. I tu više mislim na život no na samo pisanje: pratiti aktuelnosti otprilike je kao da se priključiš na infuziju pelinkovca – em gorko, em sa svakim srkom padaš dublje u jarost, em ti s porastom kapiranja – ili privida da kapiraš – opada sposobnost da reaguješ, em te na vrhuncu teško osvojene mudrosti vode na ispiranje; sutra si potpuno prazan, a pride te boli glava. I eto zašto one koji kažu kako ih ovde-i-sad uopšte ne zanima – istovremeno ne podržavam i potpuno razumem.)

Dakle: neprijatelj kao jedinica mere. Ne mora tako, naravno; to zna svako ko je, naprotiv, naučio da sebe samerava stečenim prijateljstvima, računajući u to i prijateljstvo sa samim sobom (čemu ovi drugi gotovo uopšte nisu skloni, iako su egomanijaci).

No, privid moći i bolje životne taktike dolazi od pogleda na kutiju s alatom: u ovoj drugoj, sve je šiljato i nazubljeno; u ovoj prvoj – naročito kad je gledaju ovi drugi – arsenal deluje prilično hipi: sve neki cvetići i tome slične milinice; rog jednoroga štrči iz šareniša kao jedino što iole liči na oružje, a i on je od marcipana.

Večiti oštrači noževa ostaju ubeđeni da su u prednosti: umeju sve da pretvore u nož. Blagost razumeju kao mlakost. Počnu od pretpostavke da su dobar i glup rođena braća; završe s tvrdnjom da su dobar i glup obavezno ista osoba, i to bezbratna.

Provalili su – i to nije netačno – da je mržnja, ako ne bolje, a ono brže i delotvornije pogonsko gorivo. Koje, doduše, sve vreme sagoreva i vlasnika, ali to im deluje kao mala cena za vatru kadru da spali svet.

Što važi za pojedinca – obično je primenjivo i na masu, ako se jednačina temeljito prouči i modifikuje. Kod Orvela, ideja o pretećem neprijatelju bitna je i neizbežna stavka autokratije i totalitarizma.

Na žalost po život na zemlji, udruživanje bilo koje vrste oduvek je imalo više veze sa sigurnošću nego sa srećom, ljubavlju i ostalim poezijama: ideja je u najmanju ruku da se bolje branimo, ako ne i da bolje napadamo. Ljudska čeljad mnogo se brže okupi oko zajedničke muke nego oko čega lepog.

I to bi bilo otprilike to, skoro sve što vanzemaljac-laik treba da zna kako bi razumeo šta se ovde dešava i kako se ljudima vlada. Ako se samo malo isključiš iz događaja pa se ponovo nakačiš, vidiš u medijima podbulo lice koje danonoćno radi baš to: instalira neprijatelja.

Neko će reći: ali neprijatelj je stvaran, pa onoliko smo ratovali! Jesmo. Samo, ima u Tronsima ona nezgodna istina da primirja ili trajni mir nikad nisu ni bili stvar koja se sklapa s prijateljima.

A ima jedna još nezgodinija istina: kad se to uradi, neprijatelj više nije neprijatelj. A bez toga onaj ko se samerava neprijateljem ne ume da postoji.

Ako je dosad delovalo kao puko filozofiranje, evo konkretizacije: Predsedniku zaista prete, i to najstrašnije moguće. Sva ona sila navodnih atentata je mala maca spram situacije gde se kaže da će se problem Kosova rešiti sledeće godine. Hajde da samo načas zamislimo takav jedan ishod: dan u kom to više nije tema, kakvo god rešenje bilo.

Dan u kom Aca Srbin biva ražalovan na Acu. Kakvo kolosalno „pih“, zar ne? Aca Srbin to neće. Za njega je prostor bez konflikta neistraženi deo identitetske geografske karte, i lične i nacionalne.

Zahvaljujući tako groznoj pretnji i njenoj blizini dobili smo onaj izliv nepatvorenog radikalstva u jezik, ono o dnu kace. Maska koja se ionako drži labavo počela je da pada pred paničnim strahom od gubitka neprijatelja.

Paničnim strahom od užasa zvanog mir. Jer teško je parazitirati na miru. Ako li se ovim narodima zaozbiljno primakne predstava o ma kakvom pomirenju, nastaje igralište na kom mali Aca nema šta da traži. Eto šta se vidi još jasnije kad sebi dozvoliš samo malu pauzu u monitoringu događaja.

Vidi se, međutim, još nešto. Vidi se čovek koji je uspešno zarazio okolinu svojim svetonazorom: postao je neprijatelj kojim merimo sebe. Ako ikad siđe s trona, ostaviće nas s mučnim pitanjem ko smo mi bez njega.

Što pre počnemo da gradimo odgovor nebaziran na njemu, to bolje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.