Dan zagubljenih

Preti nam uvođenje kontrapraznika: za sve koji se nisu (s)našli – Dan zagubljenih, hešteg jbg. Široka pokrivenost, pojam pod koji staje svašta.

Mada ni dobri Trifun nije labav glede dometa: „Dan ljubavi i vina” takođe ostavlja prostora da mnoga duša sebi vidi povoda slavlju, jer u razno se može biti zaljubljen – na primer, u vlast, moć, u samoga sebe – pa i u vino, ako već ne u istinu koja, kažu, obavezno dolazi s ovim pićem (iako mi znamo, otkad je najvećeg somelijera među nama, da ta istina o istini i nije baš tako istinita, inače taj vina ne bi nikad okusio).

U tom smislu, rezolucija EP dođe kao onaj zlikovac što se na svadbi oglasi kad se kaže: „Ako neko ima nešto protiv ovog braka, nek se oglasi sad ili neka ćuti zauvek.”

I to taman usred svetkovine gde se neko venčava sa sopstvenom slikom o sebi, pred ovdašnjim svatovima-taocima, uz potkupljenog matičara, potkupljenog popa, potkupljeno obezbeđenje koje stražari da se sužnji ne razbeže i, koliko ono beše, 40 kumova koji su ispred parkirali sve svoje neslupane meklarene.

Taman kad je onaj jedan urednik, vazda najveseliji svat, tradicionalno uzeo da diže klupu kao i uvek kad se veseli – zgodila se ova nezgodica i sve zvanice sa Samoženjine strane poslate su da danonoćno rade: da oberučke napune sve katapulte serivom i naciljaju ovu velenepravdu u kojoj su preočigledni lopovi – o, užasa! – optuženi za lopovluk, i to s mesta gde nije bezbolno.

Takva jedna vest čak je i Samoženjinu čašu vina solidno zagadila istinom, reagovati se mora, de ste, destilanti?

Hitro, hitno, propašće proslava!

Za glavnu jurišnicu odabrana je Brby, kao najrečitija.

I eno je na medijskoj turneji, toliko je zabezeknuta i zgađena da prosto ne može da nađe reči.

Inače su joj misli tako tečne, pitke i čiste kô voda u Zrenjaninu, ali ovo, ovo je toliko izbezumljujuće da kolači oči na nas više no ikad i guši se od neobrađenog a navirućeg verbalnog grumenja.

„Molim vas da se osvestimo (dramska pauza, facijalno bečenje obespravljenje pravednice), da znamo o čemu pričamo.”

Iz aresnala lica vadi ono koje se tobože pita kako neko može toliko da laže, kao onomad kad je s istim licem tvrdila da su demonstranti bacali suzavce na policiju i sebe same.

Ne, ona će da nam titluje stvarnost da razumemo kako treba da razumemo: taj EP, to nije ništa, teže je poslati beogradski odbornik nego evroparlamentarac, to su ljudi skupljeni s ulice (tim rečima).

Ne lezi vraže, ona zgubidanska omladina što je pravila blokade sedne, pa dokona kakva jeste izvede računicu i pokaže javnosti: kad se brojke, a one nemilosrdno ne lažu, uporede, ispadne da je 39 puta teže postati evroparlamentarac no beogradski odbornik.

Ups, upsić.

Brby zatim povlači nesuvisle istorijske paralele (koje, ups upsić, raskrinka Dubravka Stojanović), pa se otud vraća svojim realnim kapacitetima svodljivim na prostakluk made in radikalska škola: opozicija je, prema tom kanonu, uputila EU u lopinski izborni inženjering zato što su ne samo izdajnici, nego i „podguzne muve”.

Pre toga je inostrane posmatrače, koji su o onome čemu su svedočili izvestili isto tako muvlje, mesecima častila epitetima inače rezervisanim samo za nas ovde, oduševljena nekažnjivošću svoje drskosti (i time što u studiju nema nikoga da joj protivreči).

Ne lezi vraže opet, podsetili smo se ovih dana na koja su sve vrata njeni ortaci kucali onomad kad su tvrdili da su žrtva izborne prevare – ali tada je to bio čin rodoljublja, dočim je sad ista istijata stvar manifestacija podguzništva.

Tada je njen šef, gromovito ljut, klicao da se zbog jednog pokradenog glasa – pa ponovi, još ljuće: zbog jednog! – obaraju izbori, dočim je sad fazon „ko smo mi da tvrdimo kako u poljskom veceu i telefonskoj govornici ne živi pedeset ljudi, a i da žive, ko to može da im zabrani”.

Sad je fazon „niko osim naših institucija” – pod čime vrlo bukvalno misli na SNS institucije – „ne može da istražuje nas! Evo pogledajte samo slučaj Ćuruvija, nisu li to institucije kojima treba verovati?”

Međutim svih međutima ipak glasi ovako: „To što je rezolucija EP o Srbiji usvojena s većinom od 90% glasova treba neprekidno ponavljati – u kolumnama, u pekarama, na semaforima (…), svuda gde ima nekoga ko će to čuti i dalje raspričati”, kaže Vidojković u svom tekstu.

I evo, u ime zaljubljenosti u istinu a da se Dan zagubljenih ne primi, sledim Maretov primer, jer potpuno je u pravu: u zemlji gde u pekarama i semaforima živi po tries glasača, deluje da prilično svuda ima ko da čuje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.