Foto: Radenko TopalovićSmak sveta oduvek je imao svoje pesnike – ali je u svim predanjima otkad je sveta imao i svoje vesnike. Pojave koje deluju kao najava da smo pri kraju takođe su istorijska konstanta, ali čovečanstvo je dosad svaki put preguralo.
A sve moguće kataklizme nadživelo je i nečoveštvo, bez naročito trajne postiđenosti.
Potresne slike posledica potresa u Turskoj i Siriji preklapaju se vestima o nuklearnim pretnjama; naslovna strana Informera ispod ovakvih strepnji nakićenih slikom pečurketine od eksplozije donosi utehu: saopštava nam se da će nas Predsednik opskrbiti nekakvim „dronovima-samoubicama“, što baš zvuči kao sila u slučaju opšteg rata atomskim bombama – valjda da se sami vozdignemo iz doline suza i tako zeznemo dušmane svoje.
Iza kulisa svega toga za našu pažnju bori se vest o smrti dvogodišnje devojčice koju je pretukao očuh, što se dešavalo i ranije – ali majka nije prijavila; nije teško pogoditi na koju stranu je otišao prst našeg okrivljavanja. Samo četiri meseca pre ovog događaja u Zaječaru, jedna devojčica, takođe dvogodišnjakinja, ubijena je u Vršcu; njena majka jeste prijavljivala, ali joj se nije verovalo. Novinska floskula „nezapamćeni zločin“ zaista ima smisla: mi ne pamtimo ama baš ništa.
Osim organizacija i pojedinaca, koji pokušavaju da podsete i poteraju ne samo državu na reakciju, nego domaće opšteljudstvo na promenu svesti bar za jotu. Zašto im to ne uspeva, čak ni kada dođe do „nezapamćenih zločina“? Zato što im ne uspeva ni za mnogo sitnije simptome, o čemu dično svedoči novi hit Goce Tržan. Ne, nije pesma.
Za one koji su imali sreće da blagosloveno ne uprate tu ilustraciju mladalačkog termina „krindž“, evo sažetka: u emisiji koju vodi, pevačica napravi uvod o „raznoraznim ljudskim pravima“, otvori temu toksične muškosti, zauzimajući od starta posprdan stav da je posredi pomodno preterivanje; onda pita žene u publici (tako što drekne na njih) da li im je neprijatno kad im rmpalija s građevine ili tip iz kola dobaci neki jojmalajesdobra: „Je l’ vam lepo kad to doživite ili vas to strašno seksualno uznemirava?“ – pa kad izostane horska razdraganost veleodobravanja, prezrivo konstatuje: „Šta bre ružno, ste vi normalne?“
U sekundama koje slede umire poslednja nada da je reč o ironičnom skeču. Nije. I pošto nije, sledi protokol razapinjanja po mrežama – a znamo da je to pirotehnička etapa posle koje ne sledi ništa.
No, pre nego što se ništa najede još jednim obilatim obrokom, zadržimo se još načas na suštini ove scene. Znam, znam, zaglibili smo do guše u ljudska prava, ne može da se diše od ovoliko slobode i pravde, ali malo leba preko pogače uvek dobro dođe nezasitima.
Naime, opričana situacija nije tek rđav stav prokrijumčaren u ovaj vek samo zato što pri ulasku nikome nije tražena vremenska viza i izjašnjavanje želi li zaista vamo. Ne, posredi je malo dublja stvar: to je ne razlika u mišljenju, nego ozbiljna uverenost da svi koji govore o „raznoraznim ljudskim pravima“ u stvari – serendaju.
Da je to puko jogunjenje nekih tamo dušica dokonih a krhkih, podbulih od kompleksa, neočeličenih da život sagledaju pravim očima, to će reći dizelaško-džiberskim zenicama skul-bulija. Iz te vizure nam se poručuje: da može, svako bi rado bio taj „alfa-bauštelac“ i svaka bi bila ta „dobra riba“ (makar i maloletna) što mu pogled mami, te zato oni kojima se nisu pale tako dobre životne karte mučki zavide i foliraju se, a krešendo te šmire su tamo neke Ženske Solidarnosti i slične ljudskopravne građanoidnosti sitnih duša.
Svako ko proba da odigne glavu od svinjca i dogleda nebo, taj nerodoljubivo ugrožava svoju praseobinu – a i laže, brate mili, pa šta ima lepše i iskrenije od kalja i blata? Govnovina ko duša, kako da se ne valjaš u njoj kad prosto priziva i na lebac da je mažeš (a i na pogaču), kutlačom da kusneš i kao Oliver Tvist gukneš: „Hteo bih još, gospodine.“ Što bismo se emancipovali, pa eto i ta sama reč, jezik da polomiš. Na ovoj opštoj tržnici moraš biti Tržan, sve drugo je trzaj metiljavih i nikaknjikavih što upristojavaju svet jer nemaju hrabrosti da se upriproste.
Sve me to neodoljivo podsetilo na davni razgovor s jednim reperom, koji postade onolika zvezda rijalitija i svakolikog rasadnika kiča i prostaštva; reče mi tad, pre dvadesetak godina: „Da se ne lažemo, svi smo bre bili dizelaši.“ Jedna drugarica posle mi nasamo kaza: „NJegova je nesreća u tome što ozbiljno, ozbiljno ne shvata i ne veruje da nismo.“
Ta nesreća u stvari je naša. Ovog društva. Jer, kako dopreti do ljudi koji sve što je iole k svetu smatraju foliražom? Evo ne znam, bogumi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
