Depresivni antidepresiv

Nije posredi jarak u koji se dospe nehatnim sapletom, slučajno izeden ćutEk usled noćne nevidice: ne, braćo i sestre – nego dizajn.

Programirana kolektivna depra, gusto tkana da se kroz nju ni slučajno ne protne zračak nade.

Posebno se brižno vodi računa o elastičnosti membrane: kad se nada zgrudva i zaleti u nju, može da zađe prilično duboko u mrak, gotovo do pucanja opne – ali onda opna priredi efekat zvani „opnem dobro“ i umesto da pukne, silom elastike katapultira nadu nazad u pejzaže apatije, još dublje i dalje od mesta s kojeg je krenula kad se kako-tako sabrala.

Da nije tako, pasus koji sledi ne bi bio moguć. Reč je o insertu iz Utiska nedelje.

Milan St. Protić komentariše bojazan da opoziciona koalicija neće ostati na okupu, a morala bi; zatim: „Ovaj režim nikako da pokaže istinsku nameru da poštuje i priznaje demokratske oblike političke utakmice, nego svaki put to zloupotrebljava. (…) Tu se očito vidi da kod njih nema dobre namere, nego samo ima želje da se zamažu oči, da se javnosti – pogotovu svetskoj – prikaže kao da se ovde nešto dešava, a da s druge strane rade isto što su radili i dosad. Očito je i da se ne vide nikakve promene na RTS-u.“

Olja pita od kojih to izbornih uslova opozicija ne sme da odustane.

„Svima je jasno da oni bez Njega nemaju nikakve šanse. Zamislite izbore u kojima je On pasivan; oni će da izgube s nulom, cenzus neće preći. (…) Nije u Srbiji problem promena vlasti, u Srbiji je problem promena sistema vlasti. Nije bitno da li će Njega naslediti neko drugi, nego je bitno da niko više nikada u ovoj zemlji nema tako ogromnu vlast i takvu neodgovornost. Koliki samo stepen vlasti postoji kod nekih ljudi koji čak i nisu u samom vrhu vlasti, šta sve smeju da rade bez ikakve odgovornosti. To je suština srpskog problema.“

Lider radikala, takođe prisutan, potom diskutuje o predsedničkom kandidatu iz svojih redova, veli još se ne zna ko će to biti, jer u radikala postoji disciplina i izrazita sklonost ka demokratičnosti, takva je organizacija stranke: ako bi on sad neku izjavu dao na svoju ruku, sutra bi bio smenjen; „Ma da, ma gotovo sigurno“, kaže na to takođe prisutni pokojni Tijanić. Emisija je iz 1997. godine.

Bezmalo 30 godina kasnije, napredovali smo samo utoliko što današnji poglavica sveništaštva ne sedi u Utisku.

A i što bi, čemu i to malo privida. Rukavice su odavno skinute, a komandant nijedne bitke uselio se, osim u naše glave, čak i u samozvanu novohimnu, dobronamernim superlativom najbliže opisivu rečju „bedno“.

No, apatija takođe ima svoje himnične refrene. Nezlobivo serivo kojim se namaže svako ko se usudi na dijagnostiku situacije.

Svodi se na ovo: „Potrebna su nam rešenja, a ne objašnjenja.“ I stvarno, nikome ne zameram kad takav komentar stigne i na moj adres.

Što jednom reče moj drug Kokan Mladenović: „Ne znam što nas zovu bilo gde da pričamo. Šta više da kažeš. Situacija se nije promenila, pa tako ni naše mišljenje o njoj.“ Između reči „dosledno“ i „dosadno“ sve se više pojavljuje mučnjikav znak jednakosti.

Ali ima tu nešto još mučnije: počeli smo da pričamo o rešenjima kao o nečemu iz domena magije. Kao, niko nema rešenja, to je nešto mistično, rešenja su nedokučiva i zato je vlast nedokurčiva.

E pa evo još nečega iz prokazno jalove ordinacije za dijagnostikovanje: rešenja se sve vreme znaju i sasvim su jasna.

Ko čeka neka druga, neka ‘nako više seksi rešenja, šta li, uvek će se iznova reinkarnirati u čekaonici.

Rešenje je masovno glasanje protiv (da, polovino koja ne glasaš, kanda mora tako), potom odbrana glasova, potom vrlo strogo i budno motrenje bilo koje nove vlasti da donese zakone, vrlo stroge, i organizacija što temeljitije lustracije; provera svih diploma i doktorata, baš svih; hitna reforma prosvete, prvenstveno takva da prosvetari više ne budu glineni golubovi; dozvola građanima i građankama da snimaju policiju i zdravstvo pri vršenju službene dužnosti; drakonske kazne za dokazanu koruptivnu radnju, kamoli nasilje pri radu; najmanje dvesta hiljada ljudi pred sudom kad god se oslobodi bilo ko iz fascikle „znaš ti ko sam ja?“; paralelno s tim upotreba medija za odšešeljavanje nacije, i nikakav nacionalni stadion ni spomenik visine zgrade dok svaka bolnica ne zaliči na dostojanstveno mesto.

Ako nećemo tako… pa ništa, čekajmo bolja rešenja i vrtimo iste priče. A Utisak nedelje će se kopipejstovati i za 30 godina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.