Dnevnik odbrane i poslednjih dana

NEDELJA

Za početak: dan je vedar. Nikakva meteorološka dramaturgija.

Što, naravno, ne treba olako tumačiti kao dobro izborno znamenje: po grdnom vremenu neki odustanu od glasanja zato što je vreme grdno, pa im se ne izlazi, a po lepom zato što je lepo, pa im se izlazi drugde.

Na izlet, npr. Do kraja dana ispostaviće se da organizovana ekskurzija i glasanje ne moraju nužno da se međusobno isključuju – ali dok ta spoznaja još nije pristigla, šetam do svog biračkog mesta i razmišljam: kako bi bilo živeti u zemlji gde po jednoj osunčanoj nedelji ljudi preture nekog vladaoca s trona olovkom.

Ovde više niko ne veruje da se scenario tako završava – ali tako mora da počne. U redu se čeka četrdesetak minuta; nada, doduše oprezna, sija iz mnogih očiju.

Razlika između oprezne nade i defetizma ilustruje mi se nešto kasnije, kad krenem do grada na drugarovu svirku: taksista se zanima kad li će prvi rezultati, iako kaže da nije glasao. Ne mogu a da ne pitam što ga to onda zanima.

Sledi jedan od onih razgovora u kojima iznova shvataš: kandidat ili lista koja bi mobilisala ove ljude postoji samo u (njihovoj) teoriji, tek da se kaže; u stvarnosti, nema od toga ništa i nikad.

Tu se nešto odavno ne prelomilo, nego polomilo. Tu je defetizam potpun i permanentan. Na svirci, svi gledamo u telefone, proveravamo vesti. Čekamo. Dosećam se prošle kolumne: ponedeljak će biti pošten dan.

Do kraja večeri, kiša nije pala a svi koje znam bili su pokisli.

PONEDELJAK

Poštendan mi nije doneo priželjkivanu pomirenost, jer je ipak nemoguće pomiriti se s tako nadrealnom pokvarenošću.

Arhitekta ovdašnje unesrećenosti izveo je nešto što će jednom vaistinu biti predmet nekog naučnog rada: izbornu migraciju.

Taj čovek zaista namerava da vlada zauvek, čak i posle sebe.

Broj ljudi i institucija potrebnih da ovakva mašinerija funkcioniše svedoči o dubini našeg gliba: priča se odavno da nemamo državu, ali ova slika široke kolektivne kvarnosti, tako prejezivo mnogoljudne, pokazuje nešto još gore – mi više nemamo narod. Ili ipak imamo?

Uveče, pred RIK-om, omladina saspe i vlastima i opoziciji u facu sve. Gledam ih i divim im se. Odlučim: biću tu i sutra.

Ne zato što se ičemu nadam. Nego zato što je nedopustivo ostaviti ih same.

UTORAK

Igra se ogoljava: ono što ovde poistovećuje sebe s državom naterano je da se otvoreno obračunava s klincima.

To je to. Služba organizuje tabloidno blaćenje, na terenu bivaju usnimljeni kako na telefonu listaju fotke ovih hrabrih mladih ljudi, jednome od njih novine objavljuju fotku iz lične – koju, dakle, mogu imati samo tako što im je službaši dostave.

Zemlja se napokon do tančina šešeljizovala; negde daleko od kadra, Vojvoda zadovoljno trlja ruke: njegovo političko odojče premašilo je sve očeve ambicije.

Za to vreme, proces opoštenjavanja se širi: EU više ne može da šmirgla situaciju svojim diplomatskim šmiranjem – na koncu, ovo mogu samo da dozvole ili da ne dozvole.

Ako dozvole, farsa će ući u svoju metastazu: podržaće apsolutnu suprotnost svake „evropske vrednosti” da bi zadržali režim koji nas tobož vodi ka EU.

Ta paradoksalnost, ta odavno jasna bljutavost sad će dostići konačnu očiglednost i svojim postupcima Evropa će nam u tom slučaju priznati da je profesor Ogi Radonjić u pravu kada kaže da je aktuelni predsednik zapravo kolonijalni upravnik.

Situacija se meškolji: dok se Bilčik iznova autuje kao bezočni saveznik ovog režima, neki strani posmatrači prijavljuju da nigde na svetu nisu videli ono što su na dan izbora videli u Srbiji.

A pred RIK-om je ponovo rika. U živom televizijskom uključenju, kažem da sam tu zbog ovih predivno srčanih malaca. Ako ova zemlja dozvoli sebi da krene pendrecima na njih, nema časnije stvari nego pod iste pendreke poturiti svoja rebra s njihovim.

SREDA

U Novom Sadu, nakon duže pauze igramo Šekspirovu „Buru” u režiji Kokana Mladenovića; moji saborci iz benda i ja deo smo ove predstave.

I tu ovo dnevničenje staje, bar za sada – jer, prvo, ne pamtim da smo ikada toliko snažno, svi zajedno i svi do jednog, izneli ovu predstavu… a tu je i ono drugo.

Naime, u ovom komadu, na samom kraju, moj lik istrči pred Mirandu i Ferdinanda, klince, da umesto njih primi metak. Kako izgleda u ovom trenutku odigrati tu scenu, kakav emotivni vratolom ona donosi, to ne staje u reči.

I znate šta, jednostavno je. Ako moj narod dozvoli sebi obrnutu stvar, ako isturi decu pred sebe… onda nek nestanemo, je*ala nas apatija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.