Dnovrh: Priroda i društvo

Svojevrsno ogledalo: onamo postoji sve što i u našem svetu, iste lokacije, čak i građevine, sve isto – samo nije. Mogli biste hodati istim ulicama i izbiti na iste raskrsnice, nasmrt preplašeni crnilom kopije. I bili biste napadnuti.

Zato što biste, iz perspektive tamošnjih zavičajnika, vi biti očudovišteni stvor. A vaš svet crna kopija. I suvišna je priča šta je original a šta duplikat, niko se ne oseća kao odraz: svak misli da je onaj što se ogleda, te da je ono u šta zuri tek puki negativ. Ne-ja, koji mi preti samim postojanjem: uvodi dilemu da je neko od nas utvara, samozabluda napravljena od bizarne igre rasvete. Dilemu, ili ubeđenje, da je neko – višak.

Ovih dana stigla je pretnja „Danasu“. Izuzetno pismena, pedantna, savršena u svojoj pseudodobronamernosti: autor ne drži prst na okidaču, nego se samo oseća dužnim da javi kako takvih prstiju unaokolo još kako ima; onda nabraja motive prstiju, ali ne kao verziju kako ti prsti razumeju stvari – nego kao nepobitne činjenice; sažetak bi otprilike glasio: da ste govna – govna ste, to je sigurno, samo vas, eto, ne bih upucao baš ja. Ali ne sumnjajte da je neka majka rodila junaka.

Što u čelo iznova zabada onu kuku na starom znaku pitanja: da li je strašnije ako je nečiji posao da to radi, ili je strašnije ako neko zaista tako misli?

Moja zemlja, odlukom raznih vlastodržnih lutkara koje zanima jedino sopstvena zadnjica, već decenijama odgovara ovom gore opisu iz serije. Otrcana priča o dve Srbije – što je u mladim danima fraze imalo da označi ideološku razliku – otišla je dalje i dobila ozbiljno arhitektonsko rešenje: već tri decenije radi se na tome da se stvore dve paralelne stvarnosti na istom prostorvremenu. Da ljudi hodaju istim ulicama, ali da ih uopšte ne vide isto; zato će se, kada izbiju na bilo koju raskrsnicu, dohvatiti za guše oko toga gde nam valja da skrenemo. A skrenućemo. Svi smo već skrenuli, uostalom.

Dakle, tu odavno nije posredi ideologija kao rezultat promišljanja, nego kao adresa stanovanja: kad napraviš dve stvarnosti, ne postoji nikakva šansa da ljudi, ma kako dumali glavom, izađu na istovetne zaključke. Kad udesiš da činjenice nisu činjenične nego su stvar ukusa, ugla kamere i tumačenja… onda treba napokon uvažiti kao realnu i mogućnost da su neki stvarno ubeđeni kako nas od vaspostavljanja Dušanova carstva deli jedino mali hirurški zahvat kojim ćemo odstraniti neku redakciju.

Tezu da neko to stvarno misli treba uvažiti, između ostalog, i zbog ovoga: kad se, još devedesetih, instalirala mantra o zlim plaćenicima, nusposledica je bila i ta da se tako tvorila tvrdnja kako drugo mišljenje uopšte nije nešto što zaista može da postoji – ma kakvi. Ne postoji, nego to pričaju za pare. Kontranapad je bio logičan: primetilo se da postoje domaći plaćenici, ljudi plaćeni da tvrde kako je neko strani plaćenik. Jeste zgodno: kad te neko pita ko te plaća da pričaš to što pričaš, ti ga pitaš ko ga plaća da te to pita.

Strogo tehnički gledano, često i jeste tačno: em postoje nevladine organizacije koje finansiraju inostrani fondovi, em postoje domaće ispostave stranih medija, em postoje botovi zaduženi za dnevnu kvotu blaćenja. Ali je katastrofalni rezultat te postavke ovo što vidimo i živimo: ovde se masovno misli da niko ništa izistinski ne misli, no samo trubaduriše šta mu se naloži. Krajnje je vreme, zato, da se za početak suočimo s tom strahotnom neverovatnošću da je – a sada, šokantna vest – mišljenje moguće.

Neko bi, dakle, mogao zaista da misli ono iz pisma. Druga je stvar što je ta teorija, od dve, ipak gora i užasnija.
No, nisu li preteća pisma neizbežna kad ti zemlju vode i opšti štimung komponuju ljudi koji em nisu izbegli nijedan noviji rat, em su svaki izgubili, em su svaki narodu predstavili kao veličanstvenu pobedu? Ko devojci onda sreću kvari nego onaj ko pokušava da istom tom narodu objasni koliko je lagan? I onda devojka, šta će, rodi junaka da šarliebdoiše ta govna.

Lakše je slušati uspavanku da smo jeli zlatnom kašikom dok su svi ostali nogama, pa makar nam tu priču pripovedao onaj ko nam u ruku stavlja zarđalu kašiku iz devedesetih.

Tako se živi u dnovrhu: izdajnik je svako ko pokušava da nas održi živima, a heroj svako ko nas šalje u klanicu. „Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje“, reče nekad Koča Popović. Ko li mu plati da to kaže?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.