Dok nas ima, brodogradivi smo

Ona se, kao televizija s kojom deli ime, bori za nacionalnu frekvenciju, ali joj se dosad nije dalo: Raja je, izgleda, većinski opredeljena za reprize ne samo dočeka, nego celih starih godina.

Nova naiđe, „kuca na vratima“ što bi rekao stih, pa kad vidi da ne otvaramo, potraži gostoprimstvo drugde, negde gde odrasli ne veruju u Deda Mraza, ali veruju da postoje godine vaistinu nove.

Mi verujemo obrnuto: teraj po starom, radi sve naopako i nadaj se zlatnom dobu, dakle Deda Mrazu, koji nesumnjivo postoji: eno ga danonoćno u medijima, obećava poklone svima što se priklone. A čak i to je naopako, jer priča ne ide tako: priča veli da nevaljala deca NEĆE dobiti darak ispod jelke.

I detinju smo pesmicu iskrivili: ona, je li, opominje Deda Mraza da ne skreće sa staze, a naš je, rekli bi neki, dobrano skrenuo. Što ga ne sprečava da i dalje skreće, besno sve bešnje u desno sve dešnje. Al’ nevaljala dečica na to i dalje ćute, Santa Maria della Salute.

De, de, bar smo dobili spektakl, noć na vatrometini da nam lakše padne život na vetrometini: baš je lepo pucalo, skoro pa onoliko koliko smo mi pukli.

Ima se šta i slaviti: slede, veli dobri naš đedo, ogromne, ogromne plate za sve mladiće i devojke orne da se late puške – a valjda niko nije tako lud da propusti priliku kad ga radikal zove u vojsku, zar je to ikad izašlo na loše? Samo ako se progurate, pošto eno deca svih politikanata ovdašnjih već stala u red da se prijave, teško da u tom puku ima mesta za običan puk.

Nego, dobro – sunčani su dani, a što bi rekao Vladan Desnica, sunčani dani su možda jedna od malobrojnih stvari koje nisu svejedno. Neka uđe u zapisnik da ipak postoji neka desnica s kojom vredi složiti se.

Po takvim danima zatekla nas je mračna vest koja se rapidno pretvorila u opštu metaforu – potonuće splava koji je simbol šljašta fenseraja u zemlji koja poriče sopstvenu sirotinju. S čime se nećemo šaliti, ljudi su mogli da stradaju i sreća je što se to nije desilo.

Avaj, činjenica da je najverovatniji uzrok pretovarenost, a uzrok pretovarenosti gramzivost, neminovno je uzrokovala asocijaciju sa širom slikom nas.

Ali nas kao društva. Hajde da to načas – jer ovo je ipak praznična kolumna (hah), u neku ruku tekst-čestitka koja treba da sadrži i želje za (n)ovu godinu, a ne samo puku želju za novom godinom – prebacimo na plan pojedinca. Da vidimo mi malo šta ćemo s ja.

Slušam pre koji dan potkast u kome sjajne psihološkinje Mia Popić i Đurđa Timotijević argumentovano demontiraju koncept „toksične pozitivnosti“, ukratko svodljiv na ona mantranja kalibra „misli pozitivno pa će vasiona da se smiluje da te miluje“, „svakoga dana u svakom pogledu (moram da) sve više napredujem“ i sve ostalo iz te ikebane bodrenja.

I pada mi tom prilikom na pamet: toliko motivacionih govornika svuda oko nas, mlate eno pare taman koliko i praznu slamu, a nikako da se pojave neki dobrostivi suprotnici, neki, brate mili, nemotivacioni govornici. Neko ko bi ljudima, ali ne cinično, nego s rukom na ramenu i toplim glasom, umesto „ti to možeš“, rekao jedno divno ljudsko: „Ti to bre ne možeš.“ Jer sve što se pretovari – potone.

A mislim da ogroman broj nas hrli ka preopterećenostima raznih vrsta, ne fermajući nikakvu sopstvenu granicu nosivosti: ljudi shvate da nešto ne mogu tek kad im to kaže lekar, ili ni tad.

Ljudi misle da sve mogu, jer ih na cimatanje do krajnjeg premora često tera finansijska situacija, to svakako stoji, ali ima i toliko toga što nije nužno, pa svejedno teramo. Ne smemo da stanemo.

Ne smemo da kažemo „svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje moj umor, a ja možda baš i ne“. Era toksične pozitivnosti zabranila je umor kao stanje koje nije depresija, nego samo goli umor.

Jer, ah, „život ne čeka“, možda te ne sačekaju ni ljudi, blagosloveni nedogađaj mora se po svaku cenu sprečiti – šta li će biti od nas ako nas kojim slučajem ne sačeka baš taj život i baš ti ljudi?

Evo šta. Čuo sam priču da je kolega Rambo Amadeus jednom muzičaru koji se izvinjavao što više ne može da svira vedro kazao: „Ma opusti se bre, sve u redu – koga/čega nema, bez njega je bolje.“

Tome shodno, želim vam da u ovoj godini sebe više rastovarite nego tovarite. Da imate više vremena nego bremena. Da bar jednom u ponekad dozvolite sebi jedno lepo, pošteno i jednako bodreće „ja ovo ne mogu“, pre nego što napravite sranje gde vam stvarnost dokaže da ne možete.

Nek su nam i sve lađe potonule, samo dok s njima nismo potonuli i mi. Dok nas ima, brodogradivi smo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.