Drhtanje „sigurne ruke“

Teško je, kao i uvek, ono što je izrečeno destilovati od uzdisanja, pantomime i palete Njegovih negledljivih grimasa, gde ima svega od ponosito-prkosnog pogleda u zlaćanu budućnost, do iste takve zagledanosti u nešto neprisutno što mu izaziva one vihore poluđivanja u očima i osmehu, ono kad ima facu dečaka postradalog od potrebe za mangupiranjem, koji se sprema da nogom šutne mravinjak, osiono pošto ne sme osinjak, a na nekome se iživljavati mora.

Na sve smo to navikli, sve smo to već čuli, valjda samo još njemu nije omrzlo da se mrzne u frižideru samo da bi nam odande propovedao i zapovedao. Dobro, ima li tu ičega novog? Na mala vrata, doduše, ali – možda pomalo i ima.

Onamo na marginama beskrajne zaljubljenosti u sopstveni glas, bilo je ponečega što Pepelnik Ovdašnji izuzetno retko radi: sipanja istine u oči svojim glasačima. Ne baš brzinom munje. Više kao pred-eho groma koji udara negde u daljini, ali daljini sve bližoj.

Pre svega, mada ne znam hoće li njegovi fanovi to da uoče i upamte u onoj bujici logoreje, fuš-Mojsije počeo je da prenosi smrtnicima istinu s brda: Da mi ustvari mahom živimo na sisi omražene Evropske unije, a ne na dojci ruske babuške. Čak je to začinio i konkretnim brojkama. Činjenicama koje se po dnevnom svetlu inače ne vide isključivo zato što ih lično On i kalakurdija okupljena oko njega drže skrajnutim od svesti naroda.

Za to vreme, celu deceniju troluje s naslovnih strana tabloida kako Putin bog-zna-kako ne da Kosovo, šalje nam avione-kamione, spreman je da lično prebije Zapad zbog nas (ko što su ga ’99. onoliko prebili zbog nas), u te svrhe uvek stave jednu od onih fotki na kojima se ruski predsednik šeretski osmehuje u stilu „samo se vi zezajte, je**ću vam mater, saaamo lagano“. Kad tamo – Putin ovih dana iskoristio Kosovo kao argument da je ovo što trenutno radi legitimno. Što mu dođe kao da svojim postupcima priznaje nezavisnost Kosova.

Dok Srbijom marširaju neki ljudi s istaknutim Z, valjda kao simbol za Zajeb koji još nisu ukapirali. Ali Kralj Frižidera kapira. Pa se osvrnuo i na činjenicu da ta novost ništa ne valja za naš ionako krasan položaj.

Pa je onda čak i obavestio svoje obožavače da se od nas zapravo traži priznanje Kosova. Da smo mali i sami. Da nema ništa od ZSO. Sve je to izgovorio, tako mi ušiju. Kod njega se odavno teško razdvaja kad glumata, a kad misli ozbiljno, to se čak i otužno spojilo u jedno, ali – učinilo mi se da napokon uzdiše s razlogom.

Ne od tih istina, jer njemu su odavno saopštene i jasne, nego od toga što, izgleda, dolaze mučni dani kad će to morati da objasni onima koje je deset godina držao u zabludi da stvari ne stoje tako. U zabludi da sve drži pod kontrolom jer, razumeš ti, On podvikne ovde, On podvikne onde, On podvikne svuda… dok zapravo podvikuje samo ovde. I sad ga, posle dekade gaženja mravinjaka, čeka da putem istih tih trolerskih tabloida i teleobraćanja prestroji, takoreći pretroluje javnost na nešto drugo.

Njegova Mala Od Palube ga potom poslovično nemušto brani u nekoj emisiji, komentarišući zle komentare kako Šef sad sam treba da kusa ono što je napravio. Kao da on išta kusa sam, osim vladarske moći. Ne, ovo kusamo svi. Šefa su samo sad okolnosti naterale da napokon saopšti puku šta je na meniju. Šta je sve vreme bilo na meniju.

Nema tu, to će reći, ničega za naslađivanje: Nije dolijao On, nego mi. Mada nije fenomenološki nezanimljivo videti kako će sad da otrezni svatove koje je tako dugo medijski opijao. Pa isto kao i dosad – kažu neki, i verovatno su u pravu. Tako će izgledati vrhunac našeg besmisla: Naprosto će kljukati ljude suprotnom pričom, sve dok ih ne nakljuka. Uopšte ne treba strepeti nad pitanjem može li to. A što ne bi moglo. Ljudi mu veruju više nego sebi. Bez obzira na odvratluk načina kojim je to postigao – postigao je.

Prošli smo dug put od situacije gde većina mislećeg domaćeg ljudstva hoće u EU, a On neće i naziva te takve izdajnicima – do situacije kad većina neće (jedni zato što im se EU ogadila podržavanjem Njega, drugi zato što im je On svojom propagandom ogadio EU), a On oće, jer mora. Cirkus je tu, ali nemojte kupiti kokice. Jer mi nismo publika. Mi smo na pozornici.