Državna redaljka nad radnicima u kulturi

Razlika je samo u stepenovanju – ova prva više upozorava, dok ova druga kanda već garantuje.

Mića Ćulibrik nedavno dade procenu da ćemo tek videti svoga boga u narednom periodu.

Dakako, ovde ga svi vide stoput dnevno, nijedno božanstvo nije baš ovoliko insistiralo na aspektu sveprisutnosti – ali htelo se reći da će ga sad bolje no ikad videti oni što uporno „traže đavola“.

I vaistinu, svedoci smo državne redaljke nad radnicima u sferi kulture: otkazivanje festivala „Mirdita, dobar dan“, duplo otkazivanje „Kikinda Short“-a (i u Kikindi i u Beogradu), ono vraćanje Feđe Štukana s aerodroma da se ne bi pojavio na festivalu KROKODIL… reklo bi se da je sa samog vrha lokalnog Olimpa data dozvola – da ne kažem bukarin – sijasetu kurajbera nižega ranga da provežbaju libido na umetnicima, ‘nako za kondicioni trening, jer prava šikaniranja tek stižu.

A opet, rediteljka Tanja Mandić Rigonat kaže da su ove zabrane diverzija, dok je glavna tema, naravno, Rio Tinto.

Ovo je suštinski tačno – mada mislim da se stvar ne iscrpljuje na pukoj pokrivalici; perverzna naslada s kojom se narečenom iživljavanju pristupilo govori mi da je sve to vrlo korisno i za sledeću etapu.

Nije to samo odvlačenje pažnje s litijuma, nego i skretanje pažnje na to da su zabranjena sve sama „antisrBska“ okupljališta.

Šire narodne mase treba da ih dobro zapamte kao takva, neprijateljska i zla po naciju, pa kad iz tih košnica stigne poziv na pobunu protiv pretvaranja Srbije u rudarsku koloniju – da narod zna da ih to podgovaraju izdajnici.

Malo se, međutim, ofucnula ta etiketa, pih, izdajnici, to se rabi evo već tri decenije; ne, za protivnike ovog velelobiranja oko litijuma morala se potegnuti nad-reč: veleizdajnici.

Tako nas počasti naprednjak Đuka, istih dana kad se saznalo da ima kol’ko oćeš nekretnina stečenih poštenim rodoljubljem dok smo mi izdavali zemlju i bili, sad ispade, strani slaboplaćenici.

Jer kako to da niko od tolikih veleplaćenika veleizdajnika nema veleposede kao Đuka? Da preduhitrim velemajstore spina, sledeće će reći: „Pa zamislite samo velekoliki su to veleizdajnici kad to čak rade za siću! Koliko oni velemrze svoju zemlju, ej, pa oni bre nisu čak ni strani plaćenici, oni su strani besplatnici!“

Kuvanje je, dakle, isto kao i uvek, samo je sad ringla okrenuta na maks: da bi se raji podvalile dve prevare veka – Ekspo i Rio Tinto – srbovati se mora više no ikad.

Taj plan i program toliko je jasan da ga je čak ukapirao i najbistriji režimlija: Aleksandar dr Šapić ukazuje se javnosti našešeljen do karikaturalnosti, srpski gradonačelnik srpske prestonice Srbije koji će kačiti srpsku zastavu na srpsku zgradu i tako dalje u pleonastičnu bljutavost… to jest, da preduhitrim velemajstore spina, na ovo će reći: „Ako je to vama bljutavost, kažite bar: srbljutavost.“

Dogovoreno, evo odmah: znate šta je srbljutavo? To je kad tvrdite da samo vi volite Srbiju, a svi ostali mrze.

To je kad tvrdite da se sve što imate, a što se ne može steći vašom zvaničnom platom, ne sme preispitivati zato što ste vi samoproglašene patriote.

To je kad pošaljete onaj bataljon najvećih Srba koje je svet ikad video da se bune protiv jednog umetničkog festivala što promoviše pomirenje među narodima – a nema ih nigde, tih istih uberSrba, da zucnu o Kačavendi ili da se pojave ispred Pinka kad neko odande (opet) pregazi dete na pešačkom.

To je kad o Štukanu kažete da je to onaj mudžahedin-snajperista što je pucao na Srbe u ratu, a ne kažete da on na front nije otišao svojom voljom, nego voljom vaših govnjivih politika, isto kao toliko mladića iz Srbije, koje ste onomad silom kupili po kafićima i slali na ratišta – i ne kažete da je pak s fronta svojom voljom otišao, glumeći da je lud, ležeći u instituciji, samo da nikoga svojom rukom ne upuca.

To je kad onaj nesrećnik iz Kikinde zabrani festival zato što su tu oni što ne vole njegovog predsednika, kao su pisci dužni da ga vole i kao da je ljubav prema Njemu kantar rodoljublja. I to je kad organizatorki „Mirdite, dobar dan“ dostavite odsečenu svinjsku glavu.

Nije to srpski narodni običaj, to je običaj mafije. I duboka, duboka boleštija.

A tek smo u predigri.

Verujem da ćemo vaša čojstva i junaštva tek gledati, ne bismo li svoga boga dogledali.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.