Evo ne znam što smo ikad usvojili točak umesto da smo ležerno magarce jahali i pričekali da izmisle leteća kola

Jednom je na Voždovcu postavljena bandera na stazi za slepe; jednom su žene pred sudom klicale čoveku kojem se sudi za zlostavljanje žena; jednom su obijena vrata radnje koja prodaje sigurnosna vrata.

Dođe onda kao potpuno prirodan nastavak tog niza da, taman onih dana kad sevne epska objava da se vojni rok vraća (ovaj put stvarno, valjda, možda) i da će to odlično očeličiti duh naše mladeži i napraviti od njih ljude, jedno oklopno vojno vozilo s vozačem u alkoholisanom stanju napravi saobraćajku i usmrti petoro ljudi, među kojima troje dece. Ili da, u zaletu reprize kampanje za pospešenje nataliteta, neki vucibatinaši tuku studente u Novom Sadu, dakle decu.

To je ista ona zemlja kojoj se prošle godine, trećeg i četvrtog maja, desilo ono što se desilo. Ali, hej, kako ono beše: „dosta reči, nek zakmeči“.

Motivacioni slogan hteo se adresirati ka novim roditeljima, no možda će korisniji biti novoj deci: nemoj da progovoriš, bolje ostani pri plakanju. Reči ovde ne vrede ništa, a pogon razloga za plač radi danonoćno.

No šta ćemo, ima nas zadrtih kojima su reči čak i posao, pa bismo ipak da prozborimo koju. Pa baš eto o pitanju dece.

Mnogi moji prijatelji još se nisu, kako se kaže, ostvarili kao roditelji. Nisam ni ja.

Razni su životni razlozi i biografski pasusi doveli do toga, ali budući da je to naprosto tako – osećam da se, kada zdušno podgovara na pravljenje dece, ministarka Milica Razmnožnica (ovo zajmim od Jelene Riznić) obraća i nama.

Nadimak je vrlo živopisan, matematički precizan: ministarka poručuje narodu, koji je dobrano oduzet i još više podeljen, da se sabere – i pređe na razmnožavanje. Ministarki kanda ne remeti san što onaj drugi, takođe visokoplasirani slogan „mama, tata, hoću brata“ u stvarnosti naginje ka mama, tata, hoću vrata – da pobegnem odavde.

Jer sve statistike i sva istraživanja govore da se tako preformulisan, iako neizgovoren, mnogo masovnije primio. Kako ćemo ovu već postojeću decu da zadržimo u Srbiji, pa lepo: ponudićemo im da idu u vojnike, i ponudićemo im radna mesta – u rudniku; Rio Tinto, čujem, već daje oglase.

I da: u najnovijem narativu koji stiže direkt iz centrale, ponudićemo im da ne budu vouk, no da budu nacoši.

Tako sad propoveda Predsednik po belom svetu, pa odmah za njim tercira ministarka za bašmebrigu o vašoj porodici (e ovaj je izraz pak moj, i ponavljaću ga dokle god odgovara situaciji).

Drugom ćemo nekom prilikom detaljnije o vouk kulturi, koja je odavno iskrzala preliminarnu dobronamernost, otišla u otužan ekstrem i generalno postala karikatura sebe same – što bi rekao moj drug Raća: „Mislim da treba uvesti termin konzervativni levičar, ja se uglavnom osećam tako poslednjih godina.“

Ali, da bi se neki izum pokvario, prvo treba da bude izumljen; mi nismo ni blizu one narečene početne dobre namere ljudskopravaške, a već se s najvišeg državnog vrha ustalo protiv vouka, možeš misliti, upropasti nas vouk.

Evo ne znam što smo ikad usvojili točak umesto da smo ležerno magarce jahali i pričekali da izmisle leteća kola.

Elem: nije suštinski sporno što nećemo vouk, sad kad je uveliko pomahnitao; sporno je šta nam ovi naši pospešivači nataliteta nude kao alternativu.

A radikalski meni vazda je isti, zna se šta je specijalitet kuće: nacionalizam, prostaštvo, ponizno dupeuvlakarstvo. I zamislite samo, dok ti to servira, konobar ti šeretski namiguje, kao, je li, kako je u spavaćoj sobi, ide li to, mićo?

Pa teško, mićo, pravo da ti kažem, teško jer – da citiram još jednog prijatelja, Kokana Mladenovića – mi, na primer, ne brinemo o deci s posebnim potrebama jer brinemo o deci s posebnijim potrebama: o kumićima i sinovima što besnim kolima gaze tuđu decu i izvuku se, objavljuju klipove gde otvoreno poručuju policiji da im ne može ništa, itd.

Hapsimo decu koja pokušavaju da nas spasu od nas samih.

A sad ih, evo, i prebijamo što brane svoj fakultet u NS-u, dok se u BG-u sprema protivpravno (nije izglasan većinom) ustoličenje dekana višestruko optuženog za šikaniranje studentiknja.

Sve to na stranu, pitanje imanja dece duboko je intimno. U intimu se ulazi na prstima, a ne đonom. O tome se ne priča banalno i frazerski. To prvo.

A onda, kad se doda sve ovo iznad, kroz glavu mi jedino prolazi onaj naš uspavanka-refren s poslednjeg albuma: „Mirno spavaj, maleni, neće još da sviće. Ni za šta ti nisi kriv… al’ bićeš.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.