Gde puške liče na kišobrane 1Foto: Nemanja Maraš

U knjižari, omlađi svet razgleda odeljak posvećen poeziji; kada nabasaju na zbirku Marka Tomaša „Trideset deveti maj“, neko se naglas zapita: „Hah, po kom je ovo kalendaru?“ Po životnom, mislim se. Meni je, na primer, prošle godine bio 39. maj.

A kada budem kucao sledeću kolumnu, imaću četiri banke. Kad bude maj, biće to moje četrdeseto proleće. Proleća baš proleću. Kaže se da si star toliko i toliko leta, valjda zato što zvuči sretnije; reći koliko si proleća star zvučalo bi setnije.

Dani su idealni za slavljenički štimung. Prognoze vele da će ovih dana biti kiše, a možda i ratovanja. Oduvek sam prezirao i kišobrane i puške, što se pokazalo dobrim: nikad nisam pobrkao šta mi je u ruci. Ima i gorih mladosti, onih s takvom nedoumicom varljivog sećanja.

Jeste li upratili u medijima kako izgledaju ljudi zasenčeni kolebicom tog kalibra? Celi region upravo priča o tome. Ima snimak, ali nije jasan: ne vidi se jasno je li puška.

Samo se jasno vidi da nije kišobran. Srećom, posle mladosti dolazi mudrost; poznije godine donele su odluku da se u takvu situaciju više nikad ne zapadne: čovek je nebrojeno puta snimljen kako neustrašivo javno kisne, a na nošenje puške podgovara isključivo druge.

A mi? Šta moja generacija ima u rukama, kad se sve sabere (naročito ono oduzeto)?

Deceniju ranije, jedan moj prijatelj ironično je kazao drugom: „Je li, jesi srećan što u životu imaš samo dve stvari: trideset godina i nikakve šanse?“ Kad se setim toga, pada mi na pamet kako bi trebalo napraviti emotikon smajlija na kružnoj kriški limuna. Taj bi savršeno stajao na kraju rečenice.

„Gledam prijatelje podivljale od tuge.“ Tim stihom počinje spomenuta Maretova zbirka. A mi nismo vršnjaci. Stariji je pet godina. Dalje kaže: „Njihove tople oči / pokrete nalik na životinjske. / Sve teže to podnosim. / Nismo se stigli voljeti.“ Čitam opet ove pesme, posmatram kao sa strane kako silaze u mene dublje no onomad kad su objavljene, kad mi nisu bile vršnjakinje.

Tek sada znam kako zaista izgledaju ljudi podivljali od tuge: ne liče na tviter, na to banalno ospoljeno divljanje koje kamuflira tugu celom paletom besova. Ovo o čemu Tomaš govori tiho je. Potmulo i podmuklo. Čuje se upravo u očima i pokretima, jedino.

Zato što je potmulo, podmuklo i poodmaklo. Ljudi kao džojstikom šetaju unaokolo funkcionalne holograme sebe, to ide na posao, to promišlja, roditeljiše, glasa ili ne, ume i da se nasmeje; eto šta imamo u rukama – taj džojstik.

„Udri brigu na veselje“, kaže se, naročito pri kariranim stolnjacima, a strepi se: šta ako neko naruči onu „Samo kap veselja tražim“ i ogoli se, i ogoli nas? Jer lako je to otpisati kao patetiku, sve dok se ne zapitaš koliko li je podivljale tuge bilo u onome ko se usudio da napiše tu pesmu, da to baš tako sroči? Sreća pa u kafani mogu da ti natoče kap veselja.

Kao, ljudi piju da zaborave; đavola, piju da se sete štamebrigalačke veselosti. Mlađi bi, dakako, rekli da preterujemo i kukumavčimo, i stvarno – nije sve tako crno, nikad nije. Samo nije ni tako, ehm, belo kao njima.

Ovde u vazduhu postoji neki kolektivni osećaj teške promašenosti koji samo čeka određene godine da bude udahnut s ostalim aerootrovima. To je diskretna stvar, ništa agresivno razarajuće, samo jedna prikradna okolnost koja se širi krvotokom.

Nadežnu ideju kako je ova bezbudućna zaglibljenost zemlje u kojoj živimo ipak prolazna – počne da zamenjuje ideja kako smo prolazni jedino mi, a taj glib ne. Na to se nakarikaju lične razočaranosti i dobiješ polupanost. Čik iz toga izroni nekakvo „ipak“. Nevolja s godinama je u tome što gledaš direktan prenos kako se „ipak“ pretvaraju u šipak.

A ipak, nekakvo IPAK mora da nadskoči.

Ima u toj zbirci jedan prikriveni paradoks. „Pamtim grudnim košem“, kaže na jednom mestu moj imenjak. Da se zaista „nismo stigli voleti“, grudni koš ne bi imao šta da zapamti. Možda nismo stigli dovoljno, jer smo izrasli iz mesta gde puške liče na kišobrane, a sve ostalo liči na puške: sve puca, pa i mi.

Ali sposobnost da volimo, da i dalje bandoglavo volimo u inat opštoj puškarnici i kišometini, da ljubav upijamo u sebe i isijavamo ka drugima… to nas, čini mi se, spasava od toga da ikad tako radikalno pomešamo šta nam je u rukama. Onaj ko u njima nosi jedino mržnju sve čega se dohvati razume kao oružje, i zato meša: svejedno mu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari