Gravitaciona sila zla

Tmurna klimatski koliko i događajno, donela nam je hvatanje koraka sa svetom – ili smo ga mi sustigli, ili se to svet nabaždario na naša podešavanja? – tek, vesti iz naše avlije, standardizovano blesave i čudne a vazda zasenčene tragičnim, ovog puta nisu uspele da se razbaškare preko cele rubrike „verovali ili ne“: u Rusiji se umalo desio državni udar / građanski rat, a jednu pilulu punu ljudi progutao je okean.

Teoretičari zavere imaju ruke pune posla i bolnih prstiju od tastaturnog nakucavanja sastava na temu zakulisnog smisla svega ovoga, i treba im zavideti: oni makar veruju da promišljeni, razrađeni razlog uvek stoji iza ljudskih poteza. Potraga za smislom neizbežna je i prirođena ljudskom aparatu za monitoring stvarnosti: u nešto se, na koncu, mora poverovati. Blagodet je što možeš da biraš u šta.

Jedna devojčica prodaje krofne kako bi prikupila novac za tatino lečenje. Sa videa koji je snimila, njen osmeh i njena vedrina rastapaju srca. Osetili ste to, zar ne? Talas nade, ljudskosti, čistote. Neiskvareno, destilovano dobro u sekundi se probija kroz raščovečenost u kojoj smo se obreli.

Iste nedelje, da čaši meda slučajno ne zamanjka onog drugog sastojka, premijerka je – s bezbedne udaljenosti od empatije – govorila o onome što se u njenom pojmovniku zove heliHopter i izronila još jedan crni biser s naličja duše: „Ta beba bi svakako, pretpostavljam, preminula.“

NJena svakakost pretpostavljanja uspela je da dobaci eto dotle, isprovocirana time što su neki prisutni čak triput spomenuli događaj koji je valjda trebalo uveliko da zaboravimo, kao i sve ostalo o čemu se staraju naši higijeničari nesećanja na čelu s NJom (bar formalno). Osetili ste i to, zar ne? Šamarčinu neljudskosti koju je teško analizirati normalnim instrumentima kapiranja.

Mesto s kojeg ova rečenica dolazi opire se svakom rasvetljavanju. Kao okeansko dno.

Na jednoj tribini u Kragujevcu, pitali su me: verujem li zaista da ćemo se izdobriti. Da ćemo uspeti da popravimo sebe i ovu zemlju. Kroz glavu su mi prošle upravo ove dve slike iz prethodnog pasusa, u vrhunskom kontrastu. NJihova prirodna suprotstavljenost jasna je kao razlika svetlo-tama, dobrota-zloba. Tu istinski ima nečega od čega ti se u stomaku momentalno naklupča bodljikava žica. Kad sam otvorio usta da odgovorim, nadošla mi je, međutim, još jedna slika, nekako organski nadovezujuća.

Svojevremeno, dok su Vidojković i Kulača još imali emisiju u Šapcu, Mare je išao onamo kolima iz Beograda i najčešće odvozio / dovozio goste. Jednom takvom prigodom, u vrlo živom razgovoru kakvi su naši oduvek bili natrčali smo na stvar koja me neobično uzdrmala. Neko od nas pitao je onog drugog da li smo se ikad usudili da „zapravo“ zamislimo dan kraha ovog režima. Ne u smislu konkretnosti događaja i načina. Nego u smislu osećaja. Kako li izgleda zažmuriti, udahnuti i pomisliti: „Gotovo je, uspeli smo“.

Red veličine teskobe koja nas stiska nikad mi nije bila jasnija nego u tom trenu, bogme vaistinu prvom i jedinom kad sam dopustio da zamislim. Knedletina koja se zgrudvala u grlu bila je autodirljiva bez trunke obzira prema kanonima nepatetičnosti kad sam vizualizovao ljude kako se grle po ulicama. Da, ljudi, to će biti tako, jednom je već bilo – i ma šta posle došlo, slika sama sebe rami u neprocenjivu dragocenost.

Tako sam i odgovorio: u mojoj glavi, famozni nedosanjani Šesti oktobar zasebna je tema kojoj nikad, nikad ne treba dati da ugrozi i razbesmisli ono što Peti znači. Dakle: da, možda ćemo se nanovo pokvariti, to je naša i samo naša odgovornost – ali pre toga, prilično neminovno osetiće se popravak.

Međutim, dosećam se i kako mi je izgledao ostatak dana posle tog razgovora s Maretom. Šta me još zamislilo. Naime, primetio sam da nekakav Dan D nije jedino čemu nisam klesao konkretne konture – isto je i s onim što tom danu prethodi. Kako tačno izgleda nepovratan režimski spust niz tobogan, šta su vesnici sunovrata?

Suzdržavajući i sada slepu nadežnost, mislim da upravo gledamo živi prenos tog zakotrljavanja. I opet, dve mi suprotne slike sevaju lobanjom, dve ovonedeljne vesti.

Snimak šimpanze koja je 28 godina provela u laboratoriji, gde su nad njom isprobavali sve što im je palo na pamet, u trenutku kada prvi put vidi nebo i udahne slobodu.

Pogledajte to, ako niste. A onda pomislite na podmornicu. Moćni ljudi seli su u nju, radoznali da saznaju šta li ima na dnu dna. Kad su onamo stigli, implodirali su.

Nijedna paralela koja vam sad pada na pamet nije slučajna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.