Gru je tu

Jednonedeljno kolumnisanje svojevrsni je utisak nedelje svojih autora, prvenstveno društveni, a tu je toliko toga ružnog u igri da lepo kao da nema prava na tajm aut.

No, redovniji čitaoci-sapatnici znaju: jednom u ponekad, ukradem sopstvenu rubriku od aktuelne događajnosti i dozvolim joj da više zaliči na stranicu ličnog dnevnika nego na prilog onog televizijskog. Tada je o jedinoj valuti koja trajno tvori imućnost, šta god berza rekla: o dobrim ljudima.

Ima pet godina kako među nama nije Dalibor Andonov Gru. Otišao je baš kako je i živeo: kao „adrenalin džanki“, zaljubljenik u ekstremne sportove; glupa smrt, skoro takva da se naljutiš na njega, kad bih verovao da postoji neka pametna.

Budući da ne verujem, njegova će još ispasti poštena, dosledna njemu, što je ne čini nimalo manje surovom.

Pre koji dan, imali smo okupljanje u njegovu čast: izložba, tribina, koncert na kojem kolege izvode Gruove pesme.

Trebalo je i reći koju o našem prijatelju, dakle sročiti ono suštinski nesročivo: saviti u reči trag koji ostaje iza nekoga, u tebi.

Kažem saviti, jer kao da golem prostor treba spakovati u kutiju šibica.

Trag o kojem govorim je višegeneracijski: onomad potkraj devedesetih, nije bilo nikoga ko nije naizust znao tekstove makar neke njegove pesme.

Jedna ozbiljno nesaglediva popularnost, koja se praktično od samog početka izlila iz korita žanra – a opet, upravo je time žanru utabao stazu.

Žanr mu na to, u ona vremena, nije baš odgovorio ljubavnim pismom, ali tako biva: publika prvo navija da ono što voli dođe do što širih masa, a kad to uspe, poklonike naljuti što je ono nešto njihovo sad odjednom svačije.

Krčitelji staza zato u pravilu nalete na drvlje i kamenje baš onda kada deluje da je put čist, napokon probijen.

Nekome se tada slupa karijera, nekome još gore: karakter.

A nekima gotovo ništa, jer nauče: to što me osporavaš ne znači da me usporavaš; ovo prvo ne mogu da sprečim, ovo drugo mogu.

Zadržavajući duh, verujući u ono što rade jer rade ono što vole, takvi posebnici zadrže i karijeru i karakter.

Što ne znači da ih proces ne izranjava. Prokrčena staza postane magistrala: priključe se drugi, prošire put, zajedno grade dalje.

Tako nastane ono što se u muzici zove scena; književnost ima i termin „katalog junaka“, ono kad u narodnoj epskoj poeziji ide nabrajanje ko se sve okupio. Publika sada može da bira, ima za svakoga ponešto.

Po sklonosti ka igranju rečima, lako ćete zaključiti da su na mene više uticali Vudu Popaj ili WhoIsTheBest nego Gru.

„Zanat“ nisam učio od njega, ali nečemu neuporedivo dragocenijem, celoživotnijem, naučio me upravo on.

Taj nedosežno popularni Gru, kojem bi zbog toga bilo najlakše prišiti opšta mesta, čaršijske predrasude o uobraženosti i nedostupnosti, nekoj nedodirljivoj drugosti, ukazivao se pred nama klincima-početnicima kao prijatno, srdačno ljudsko biće, apsolutno lišeno bilo kakve nadobudnosti.

Odazivao se našim pozivima za zajedničke koncerte, pomagao nam da privučemo masu, gostovao nam na pesmama, družio se pre i posle nastupa – i pri svemu tome, ophodio se prema nama kao prema sebi jednakima, iako to nikako nismo bili.

Kad je došao da usnimi svoju strofu za moj prvi album, pitao me – s onim njegovim osmehom, ali ozbiljnim očima – je li tekst dovoljno dobar, treba li neki deo da popravi.

Hah, zamislite koliko je to divno sumanuto.

I sećam se jako, jako dobro šta sam pomislio kad je tog dana pre dve decenije Gru otišao iz studija: ako ovo ikad ikako iole uspe, hoću da se prema ljudima ponašam kao ovaj čovek.

Sve ostalo, sve studijsko, binsko, javno ponašanje, sve cake i fore procesa, valjda ću naučiti usput; jedino ovo nije usput.

Ovo je odmah a zauvek, ili nije nikad. Ovo je jedino što ne smem da zaboravim.

Izgovorim to sada na bini, potom Nena i ja izvedemo njegovu pesmu „Srce“; cela sala, naravno, peva refren s nama. Onamo se kaže: „Moje srce kao kamen je, u ovom gradu ničeg nema da zadrži me.“

Ali uprkos tekstu, i dalje smo tu. Nešto nas ipak zadržava u ovom gradu, u ovoj zemlji.

Valuta koja trajno tvori imućnost, šta god berza rekla: ljudi. Vera u njihovu nepokolebljivu dobrotu, koja se ne zaboravlja kad joj jednom uđeš u gravitaciju.

Prećutna zakletva sebi da ćeš je širiti dalje, koliko god možeš, makar se u ova vremena tretirala skoro kao vrsta ekstremnog sporta.

Uprkos tome, ili baš zbog toga, evo nas.

Tu smo.

Gru tu je. I biće.