Hrabri dječak Dronjo

Ne, nisam sujeveran. Posredi je omaž italijanskom piscu i scenaristi Ticijanu Sklaviju, jednom od meni najdražih autora: velemajstor sve važno označava sedmicom. Zašto? Možda je sujeveran.

Elem: ovo je moja 43. kolumna u Danasu, zbir cifara – sedam. I otud nećemo bistriti temu nedelje: sastav nove vlade. Šta se pa ima reći, uzeo čovek isti špil i promešao karte, a isto vam je prisluškuje li vas Bata Gaša ili Vulin. Sad ste čak bezbedniji: s Vulinom se dobija na ljudstvu, on je multipla ličnost.

Pustimo to zasad, dajmo cirkusu vremena da navežba tačke, premda je u dobroj formi (nek je sa srećom, zapeta puško, želim ti da pukneš). Ajmo mi o nečemu drugom: vratio nam se Sajam knjiga, što je lepa prigoda da prozborimo koju o samom pisanju kroz tekst-jubilarac (jeste, 43 je jubilej).

Nedavno sam bio u gost u podkastu „Radioaktivni komarac“; divni domaćin Boki naterao me da se prisetim knjiga, stripova i albuma koji su me oblikovali, da ne kažem zakrivili.

Što mi nije mio koncept, jer je u neku ruku prisila na nepravdu: šta god da izdvojiš, nije fer prema ostalom. Zamišljam da su ljudi zgusnuta kompilacija utisaka, riznica u kojoj se sva iskustva važe.

Nismo sasvim ista osoba različitih dana, pa bi i odgovor na ovakva pitanja mogao solidno da varira u skladu s tim kada smo pitani. Dodatni razlog što se generalno ne bavim takvim destilovanjem je i ovaj: ljudi su prečesto u zabludi da postoji neka suštinska životna raskrsnica na kojoj su srećnici skrenuli ispravno, a ostali samo… pa, skrenuli; avaj, svaka ulica – ako nije ćorsokak – vodi u novo račvanje, novu priliku da se unaprediš ili upropastiš, izazovi ne prestaju.

Opet, kad se mora, moguće je izdvojiti malo istaknutije zastavice na mapi. Ovaj me intervju tako naterao da se setim knjige koja me istraumirala i postala odgovorna za svašta što će nadalje doći.

Nije loše kao obrt: vele ljudi, mora biti da je nešto u detinjstvu gadno zasenčilo osobu koja je napisala Sveti Bes, Peglu, sva ona mračna mesta u romanima – kad ono, reč je o knjizi. Dobio sam je na kraju drugog razreda osnovne, onamo na štreberbalu gde odlikaši prime darak kao podstrek da nastave svoj razvojni put u Šeldona.

Korice su bile ilustrovane, što se u mom univerzumu kotiralo kao plus; crtežom je predstavljen tužni ili duboko zamišljeni dečak (moguć razlog zašto se na odraslom meni ta dva facijalno ne razlikuju), u zelenim pantalonama koje su mu kratke (tada nije bilo ove blesave mode da ljudi namerno razgolićuju članke: bio je to pouzdan znak nemaštine, a ne kapric), sam na ulici kao pesma Milana Mladenovića.

Gledam ga i pitam se: šta mu je? Zašto je tužan (ili zamišljen) tako starmalo? Naslov: „Hrabri dječak Dronjo“ (napisao Vuk Cerović). Poreklo nadimka bilo je samoobjašnjavajuće čim se slika pogleda, ali u čemu je on to bio hrabar?

Pomislim: možda je siroče; prosi na ćošku, ali onda ga jednog dana pokupi kapetan gusarske galije i povede u vratolomne avanture; kad se ispetlja iz peripetija, naći će blago i kupiće svoj brod. Da, mora da je tako nešto! I ja ti, kao sva klinčad smotana s loptom, odlučim da preko raspusta čitam i otkrijem Dronjove pustolovine. Latim se štiva sav uzbuđen… a ono međutim. Uh.

Dronja ostavi tata, prilično bezosećajno, s mamom u siromaštvu. Mama se preuda za čika Radeta, nasilnika koji do krvi tuče i Dronja i sopstvenu decu. Mališa pobegne kod neke babe gde su ranije stanovali.

Mama ga ne traži. Baba umre. Dronjo postane beskućnik. Spava u šahtu. Završi u domu. Neki stariji dečaci nateraju ga da krade. On neće, pa ga prebiju na mrtvo ime. Policija ne nađe te momke, pa zaključe da Dronjo laže… i dobro, na kraju se mama vrati po njega, a ništaci dolijaju. Na kraju. Na poslednjih deset stranica.

Ali sve ono, sve ono pre toga… ta salva nepravde i muke koja ne jenjava, to nesrećno dete koje sve trpi, tračci nade koji se razveju već u sledećem poglavlju… ne, dirnutost nije prava reč, ili bar ne jedina. Bio sam ljut. Hteo sam da uđem u tu knjigu i da ga branim kako znam i umem. Srećan kraj nije mnogo pomogao: bio sam besan celog tog leta.

I eto zašto pišem. Pisanje je, između ostalog, neprestana vežba saosećanja, plemeniti samozaborav. Posao istinskog putovanja u drugog.

A ono „šta mu je“… njemu, njoj, junacima, samim autorima – čini mi se suštinskim humanim znakom pitanja. Pisati: pružiti se ka ljudima. Naći druge u sebi, naći sebe u drugima.

Hvala, Dronjo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.