Indukovana paranoja

Srećom, primetio je. Što ga je prinuždilo da se iznova zapita o ovdašnjem kosmos-štasmos, te o tome koliko dugo treba da ti je glava u torbi dok ti se ne pojavi torba u glavi: ona spakovana, za odlazak odavde.

Auto-mehaničar je dijagnostikovao da tako nešto neće biti od kvrgava puta: ovo je, tvrdi, napravila ljudska ruka, mada neljudska. Ali ja nemam ličnih neprijatelja, misli moj prijatelj.

Što nije naročito pouzdana premisa. Režim svako režanje doživljava vrlo lično i vrlo neprijateljski, a ko na režača mrzi – možbiti da potajno i o kafileriji mašta.

Tim plemenitim mislima i tananim osećanjima dvorjani i štitonoše rado inficiraju svoje pristalice iz redova sirotinje raje, prokazujući koga valja psovati, kamenovati ili mu s točka šrafe odvrnuti.

Tradicija, ipak, nalaže neki uljudan scenosled: valjda se prvo upozorava kroz dvosmislice, pa preko poznanika („pozdravi ga/je i reci nek pripazi“), pa se onda ucenjuje direktno, pa se preti, pa tek onda na red dođe auto.

I dođe samo u slučaju kad si ozbiljna pretnja po vlastodrčni poredak: kad si, recimo, novinar koji je iskopao gadno prljav veš što bi na sudu obogatio nečiju korpu s delikti, ili kad si politički lider koji budi sve veće poverenje, pa postoje izgledi da puk napokon glasa drugačije, ili već tako nešto istinski zubato što se avlijom šunja i na Gazdu mrko pogleđuje.

No, ova avlija je prokleta, a ovaj šou napet. Sad su druga vremena došla za paščad bez ogrlice, za sve one bez uzice suzio se prostor: eno našeg druga Vidojkovića, relociranog a lociranog na listi najugroženijih pisaca sveta, samo zato što nije hteo da vrti repom.

Šinteraj radi naveliko, iako nema ujedenih, samo olajanih. Bojazan je da širimo besnilo već i samim svojim slobodnim švrćkanjem po ovo nešto javnosti, ko vele mogao bi se čopor omasoviti i doći pod pendžer veledreseru da zavija protiv dresure, vilicu kezeć.

Tako nešto ipak onespokojava dvor, pa se od strane udvorica redovno podnose aporti i raporti o tome ko je izmakao svekastraciji i još sprovodi reklamiranje mudi. A što je dvorište skučenije, to je dvoru lakše da odmetnike proganja. Mala mesta su kao stvorena da te zapravo i uganjaju.

I eto, taj moj pravdoljubivi drug, po peru saborac a po ubeđenjima sapatnik, nije propuštao da javno promišlja ovdašnjicu po mrežama, zgrušavajući utiske u britke rečenične sablje.

Petlja mu je ostala stisnuta još od devedesetih, kad je s mnogima stisnuo onu čuvenu pesnicu u koju smo verovali – i nastavio je da veruje u ideal usred pepelišta koje je ostalo posle borbe kao njen krajnji domet i rezultat. Ovaj sad događaj prelio mu je čašu žuči, u nas zanavek nepomešanu s medom. ?Odzvanjaju mi – kaže mi u poruci – u ušima reči gnevnog Ahileja iz Božanske Ilijade u prepevu tate Džonija: „Dabogda crko ako ikada više ku**em mrdnem za spas općeg dobra!“ Neki iz njegove generacije uhlebili su se kod onih protiv kojih su se borili; ne pokazuju simptome nesanice zbog toga.

Neki drugi otišli su da sreću potraže drugde, da se ne bi tako hlebili ili gledali pejzaž beznađa. A on je ostao, da se krivi zajedno s drinama koje su svi zajedno onomad pokušavali da isprave. Topla ljudska priča na naš način, je li. Sad eno montira kamere po dvorištu, strepeći da će se saboter točka vratiti – majstor je bio veoma jasan: „?Obezbeđuj auto i proveravaj točkove pred svaki polazak, onaj ko ti je ovo uradio pokušaće ponovo.“ Ne znam ko se ne bi ozbiljno zabrinuo na takve reči.

Kada je moj drug slučaj prijavio policiji, mehaničar je, međutim, malko relativizovao svoj iskaz. Pa je ispalo da posredi može biti i kakva obična lopina koju je neko, eto, naprosto prekinuo na pola posla – na nedovršenoj četvrtinki, tačnije, ukoliko je namera bila da se ukradu svi točkovi. Slučaj je otpisan kao obično tripovanje, a istinu je sad nemoguće ustanoviti. I aj sad, čik znaj je li ovo ili ono.

Jedno je ipak sigurno. Zemlja u kojoj ti uopšte pada na pamet mogućnost ovakve sabotaže – a zbog manje-više bespomoćnog saopštavanja svojih misli u etar – dobrano je otišla dođavola. Indukovana paranoja – to je otprilike baš ono što se htelo. Onda više ništa ne moraš da radiš ljudima, sami će.

Sve dok ne dignu ruke i ne napuste Dogvil.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.