Ja – glas iz naroda

Sve više ljudi, ne želeći da budu izbušeni kô goblen, beži u alt-stvarnost, u mikrokozme gde su sami sebi luča ili pak traže kakvu svetleću digresiju da se ogreju o njeno blaženo štamebrigalaštvo.

Pesma za Evroviziju je takav vid nezlobive zabave, sve dok se ne setimo da neko treba da predstavlja društvo potpuno pocepano podelama, što ič nije lako.

Valja naći nekoga ko je „Ja – glas iz naroda“, a da nije Nestor.

Nije lako, ali je ugodnije no biti fakir što pred spavanje vadi trnove vesti s lica ne bi li otpočinuo; prethodna nedelja u tom smislu nije bila milosna: da nam je glava od magneta bila, ne bi ovoliko igala udomila.

Evo sažetka inventara.

Zidni grafit iz Murovih „Nadzirača“, ono čuveno „ko nadzire nadzirače?“, isključeno je sa spiska retoričkih pitanja: u malko izmenjenom obliku „ko posmatra posmatrače?“, odgovor glasi – mi.

Posle rezolucije, stigao je i izveštaj ODIHR-a, roršahova mrlja u kojoj svako može da vidi šta god mu volja, pa čak i Brby, koja je od svih nas uvek bila najvičnija rečima.

Ne lezi vraže – a kod nas, po sopstvenom priznanju, vrag ionako nikad ne lega jer danonoćno vragola za opšte dobro zemlje – stigao je i izveštaj Fridom Hausa, gde se veli da smo jedna od zemalja s najvećim padom sloboda.

Nemojmo to uzeti zdravo za gotovo dok nam portparolka Instituta za proučavanje podguznih muva, kao svakako najupućenija u oblike života tog ekosistema, ne rastumači kakva je to u stvari blagodet.

Rajh ovdašnji dodelio joj je ulogu Titlera, i ništa se ne zna dok njeno veličanstvo iz Jovankine vile ne metne titl da razumemo kako da ne razumemo.

Rio Tinto nas preko lokalnih avatara ponovo ubeđuje da smo budale što ne koristimo podzemna bogatstva da se što pre pridružimo milini ispod zemlje i otarasimo bede nadzemnog života.

Da pomognemo ubeđivanju raje, evo ideje: režimlije da sagrade sebi zgradu tik pored rudnika i da se svi tamo presele, tik do kopa, kako bi nam zapušili usta i uverili nas da je to super.

Nek ciglu po ciglu presele Jovankinu vilu i Andrićev venac onamo, i pres-centar da Predsednik svakog dana može odande da nam se javlja i izvesti nas direkt iz epicentra divnoće o zdravlju cele svite dok maše rudarima s balkona.

Ako je to stvarno tako odlična ideja, ne vidim kakva bi se studija neizvodljivosti isprečila nekom Beogradu na rudi koji bi skućio najzaslužnije među nama u te rajske vrtove.

U „Ribnikaru“ nađen nož u rancu đaka. Sistem nije zakazao, kako bi i mogao kad ga nema. Za to vreme, Gašić odlikuje onog tipa iz policije što je javno čitao spisak učenika i učenica iz beležaka dečaka ubice.

Iz sveta: Navaljni umire u zatvoru, prvi izveštaj to naziva „simptomom iznenadne smrti“, jer kako drugačije nazvati smrt koja toliko iznenađuje. Količina domaćih komentara koji veličaju takvu zemlju, takav poredak i takve metode objašnjava da to što nemamo razrešenje ubistava Ćuruvije, Olivera Ivanovića i drugih – ima svoje vatrene obožavaoce. Za to vreme, izvesni Aron Bušnel, pripadnik američkih vazdušnih snaga, spaljuje se ispred izraelske ambasade u Vašingtonu, rekavši da „više neće učestvovati u genocidu“.

Da bi se ove informacije primile, potrebno je ono čega nema, a o čemu Dubravka Stojanović govori kod Galeba: društvo bez empatije poslednja je faza višedecenijske relativizacije činjenica, naličje ljudskosti s koje se teško vraća nazad.

A nazad na lokalno, Nestor opet puca od smeha po medijima (kako i ne bi) dok Milica Zavetnica menja zavet i jede sopstvene izgovorene reči; one izlaze napolje preinačene u cvrkut Gospodaru, uz napomenu da u njegovo prepoštenje nikad nije ni sumnjala.

Ni mi u njeno, baš zato ovenčano onamo podno cenzusa.

I bilo bi tu još dosta posla za pincetu, još mnogo nam se igala u glavu zabolo, ali kako prostor ne dozvoljava, ostaje nam samo da se vratimo na početak: Evrovizija, kao jedina vizija koju još imamo.

Ako neko treba verodostojno da nas predstavi, čini mi se da to najbolje čini domaća turistička atrakcija oličena u refrenu pesme Mareta Mandića: „Aj aj aj – aj na dno.“

Jer, kako smo čuli, sve je Expo, pa i dno.

Dođi, beli svete, da vidiš, ali ne i da posmatraš.

Posmatrače ne-vo-lemo, jer vole da pišu razglednice s dna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.