Javne sličnosti 1Foto: Radenko Topalović

Juče me, prvi put u mom životu, u restoranu poslužio robot. Tela izdeljenog na prečage s narudžbinama, mačkolike glave, došetao je nečujno do stola za kojim sam sedeo, zamolivši da uzmem svoju hranu.

Tako je pisalo na njegovom ekranskom licu, gde se potom ukazao animirani osmeh manga-mačke ispod krupnih, praznih očiju. Jeza nikad nije bila ušećerenija, s prednje strane bila je čak zakićena nacrtanom leptir-mašnom.

Dok je odlazio, na leđima mačkobota zapazio sam još jedan displej: pisalo je „prijatno“.

Ovo se nije zgodilo u nekom dalekom gradu, nego tu blizu, u Mostaru. Budućnost je već tu, terminator ljupko živi svoje mila-maca-detinjstvo, čovečanstvo šuška o selidbi na Mars i vakcini protiv raka – a Srbi i Hrvati nude staru dobru alternativu: nacionalizam.

Složno odbijaju sve te novotarske brige i nade, zajedničkim snagama sidreći se u poznatom. Uprkos upornom dokazivanju razlika, trenutno i jedni i drugi brane svoje sopstvo šikaniranjem javnih ličnosti. To je naša javna sličnost. Javna i jadna.

Aktuelni front zove se Sergej Trifunović. Tako sad radimo: proizvodimo ljude-bojišta, pa se po njima prepucavamo.

Dosta smo jedni na druge pucali, pa je sad dovoljno i prepucavanje, pošto smo pukli.

Ali bez brige: osim što se stvar sukobi sa zdravim razumom, tu drugog sukoba nema – upravo suprotno, kako su mnogi primetili, sve ovo uveliko veseli nacionaliste s obe strane granice.

„Hapšenje Trifunovića mnogo je gore nego zadržavanje Severine na granici“, kaže Miljenko Jergović, „reč je o nepodnošljivom policijskom cinizmu.“ Tako biva, pa neće valjda igrica ići korak unazad.

Svaka strana svakim sledećim potezom mora dići ulog, jer šta nas košta: naposletku, reč je samo o šikaniranju potpuno nedužnih ljudi, tako da halucinacionalisti mogu do mile volje da se pale a da ne zapale ozbiljan požar.

Jer, kaže dalje Jerga, „rata na ovim prostorima ne može biti, osim ako se NATO, Rusi i crni đavo ne dogovore da organizuju jedan. Zemlje s ovih prostora izgubile su suverenitet samostalnog pokretanja ratova. Takođe, ne mislim da bi ljudi više želeli u rat.“

I zaista, njegova nova knjiga, premda joj je naslov upravo „Rat“, izmeštena je s bilo koje geografske konkretnosti, takođe i raskalendarena: mračno bajkovita, ona nema vreme ni mesto, niti likovi imaju imena.

Svedeni na svoja zanimanja i/ili lične opsesije, tu jedinu preostalu biografsku odrednicu, junaci i junakinje žive svoje neživote od opsade do opsade.

Kako znamo još od Marinkovićevog „Kiklopa“, intelektualci protiv užasa rata ne mogu ništa: upecani u mišolovku, drže predavanja onima koji još žele da slušaju – u svojoj ostavi.

Ovako je u jednoj Jerginoj priči, metafore gotovo i nema.

Kao što nema ni izlaza, u šta se upravo uveravamo ovih dana: rata, falabogu, odavno nema, ali opsada je još kako tu.

Opkoljeni smo ljudima koji u miru, ali baš miru-miru, naprosto ne znaju šta bi sa sobom, nema im smisla (ni profita) bez loženja širokih masa na međunacionalno gloženje. Kako je žargon ponekad semantički precizan: pazi tu reč, loženje.

Naložiš ljude, i oni onda gore. Na toj vatri greju se političke elite u svojim dvorima, živeći bezbrigu raskoši; narodu ostaje da, po savetu Tome Monutricioniste, na istoj vatri ispeče sebi dva jajeta za 22 dinara i bude sit ceo dan.

Dijeta: dva jajeta i kriška nacionalizma dnevno, i za trideset godina izgubićete trideset godina. Dosad je radilo, što ne bi i odsad.

Da bismo razumeli koliko je recept jeftin da jeftinije ne može, zamislimo nekoga bez trunke političke časti i ideologije, nekoga ko bi sve učinio samo da bude u vlasti.

Okej, da, Vesić se solidno kandiduje tiktok videom u kojem izvodi Mortal Kombat sa samim sobom, što se inače dešava u glavi ljudi koji imaju savest, dakle sigurno ne u njegovoj.

Ali zamislimo nekoga spremnog čak i na stvari za koje bi Vesić rekao „ma daj bre“.

Tako je: Šapić. Za čime, dakle, onda kad joj ništa drugo ne upali, poseže osoba koja svetu apsolutno nema šta da ponudi?

Raseljava mrtvog Tita, a čak ni to nije njegova ideja: to je svojevremeno smislio, naravno, Šešelj.

Pa onda pravi dane porodice za jedne u inat drugim građanima i građankama, jer oni nisu porodica.

Pa onda četničari. To je politička ponuda za 21. vek: jeftinoća nacionalizma. Zašto menjati kad radi.

Dok kucam ove redove, mačkobot se i danas vrzma oko mene.

Ironično, za doručak sam naručio jaja. Doneo mi, trepnuo okicama i upravo odlazi. Dok se budućnost udaljava, piljim joj u leđa.

A tamo samo ono isto, zlokobno „prijatno“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari