Jevanđelje po grešniku (apokrif)

Piše mi onamo neka osoba, veli razočarala se u mene (što i vama želim: možda mi Danas produži ugovor, pa je dobro da znamo na čemu smo ako ćemo se družiti; ljubitelj sam mačaka i ne stavljam ih nikad u džak).

Meštanka virtuelne naseobine, verovatno natuštenih obrva u ime Boga istinoga lično, savetuje: „Pročitaj Bibliju, pa ćeš otkriti da nije Nojeva varka, nego barka.“ Aludirajući, je li, na naslov novog albuma.

I pade tu još koja mila reč. Auh. Muk. Niz nula i jedinica od kojih su trake viralne rešetke matriksa sastavljene nikad nije tako zadrhtao kao u trenu kad je neko nekome ovako originalno hristoliko šuknuo, obezbedivši sebi mesto pored Gospoda onamo u loži za šukače, na koju Svevišnji sigurno gleda posebnim dragogledom.

E šta ti je doba tetoviranih manastira i Hrista što bespomoćno visi s retrovizora u kolima.

Novovernici sve češće pokrštavaju nas pale svojim prezirom koji prosto ne mogu da suspregnu, jer dobrota spram bližnjeg prosto kulja iz njih – što se najbolje vidi iz komentara na Konstraktu ili iz nežne podrške nekome ko ubija civile po Ukrajini.

To je tako kad se osećaš vojnikom starozavetnog Boga, onog što bi da poplavljuje i zatire. Eto gde je nesporazum: pravoverujući, stvarno pravoverujući, koje bedna ateistična duša što po ovoj tastaturi huleć kucka najdublje poštuje, čitali su Svetu Knjigu dalje, stigli su do bogočoveka i njegove svrhe, shvatili su da on pere ne samo nas no i oca svog iz prethodnog dela blokbastera, ilustrujući večni simbol žrtve za drugoga, pa makar je taj drugi i ne cenio, makar je taj drugi prikucao za krst.

Blagost sija s njihovog lica, oni ne nameću, oni ne prosvetljuju – oni sijaju.

Onaj ko svetlo daruje ne nabija ti baterijsku lampu u lobanju, jer u svetlo veruje.

Krepi te vedrinom duha da je osetiš, namesto da te siluje svojom kartom za raj što bahato misli da je ima (ima je doku*ca, prim. prev).

Te duše mogu se sresti i u ovo grozno doba, fenjeraju po tmini ne tražeći plate ni pohvale.

Kada ih nađem i prepoznam, skrušeno im se ogrejem o auru, nadajući se da ću nekome to možda i ja biti.

A nego gde je obrt, tako omražen ovima drugima, krstaškim pomodarima i ortodžiberima: to se može biti sve i ako se ne deklarišeš kao vernik.

Evo da se autujem, s dna ovog pop-kulturno-sektaškog pakla u kome obitavam, nišči ja, kome Biblija (kao neosporno važno književno delo i draga knjiga) na polici svetogrdno stoji nedaleko od figure Jode iz Star Warsa i isto toliko blizu sabranog Dostojevskog.

Bog, to je princip dobra, zar ne?

I da me neko pita verujem li u taj princip, trudim li se iz svih žila od glasnih do petnih da se po njemu vladam, napadne li me grizodušje kad se o njega ogrešim, trudim li se da štetu popravim, gledam li da budem vazda bližnji bližnjem svom, sklon li sam da se žrtvujem za drugo ljudsko biće – rekao bih da verujem.

I ne znam ima li Svetog Petra, ali ako će me na carini pitati šta imam da prijavim, ako će na vagu stavljati ono iz zadžepaka na koferu duše istreseno, zanimaće ga, cenim, sve, baš sve osim jedne jedine stvari: jesam li sebe vernikom zvao.

Tooo je tako teško vrlim površarima da shvate, vređajući svojim sopstvom prave vernike mnogo više no ja i meni saobrazni.

Oni naprosto misle da je Bog isti kao njihov šef na poslu, da mu se treba miloklizom u dupe nastaniti, tu sagraditi crkvu i iz nje uprdno režati na nepoltrone uboge, pa će gazda ceniti koliko laješ i ujedaš, pa ćeš mu srcu biti bliži što više vere iz velepodguzja odašilješ.

Alo, rajo, pa nije vam raj SNS, ne funkcioniše to tako. Kamo ljubav za zabludele, kamo milost, kamo oproštaj?

Čim se tako gordite i očevidno (da, da, Otac vidi, možda ta reč znači i to) radujete što će neko goreti u paklu a vi ne, već ste tako daleko od onoga u šta navodno verujete.

Zalud postite ako po netu postujete mržnju, vi upravo mrsite, i to mahom muda. Zaista vam kažem, što bi rekao Hrist.

A da sasvim sagrešim, kad smo već tu, moja najstarija misao o Hristu dolazi iz onog dela Indijane Džonsa kad u finalu treba prepoznati Sveti Gral, pehar iz kog je Isus pio.

I tu naš junak, međ svim onim zlatom i šljaštom, odabere najskromnije drveno šoljče, i pogodi. Sve što sam posle u životu doznao nije bilo protivno toj slici.

Prosto vam bilo, internetski pokrštavatelji: ako vernik postanem, prvo ću se za vas moliti. Jer tu mi zvuči da protekcije najviše treba.