Vapaj Ane Brnabić čudno se primio

Neki tip mi, u vezi s ovim poslednjim, piše kako može na prste da nabroji javne ličnosti koje su pružile podršku barikadama, pa apeluje, zdušno računajući da Srbi s Kosova, višedecenijski taoci politike Beograda (tako visprene da nas je sve manje, svuda osim u Beogradu), nešto imaju od toga što će neko odavde da se roguši na mrežama.

Vapaj Ane Brnabić čudno se primio: vele ljudi a-haa, sad se obraća onima koji su do juče iz epicentrale kvarnjaštva nazivani izdajnicima-plaćenicima-antiSrbima, sad ste ih se setili jer vam treba da se podeli odgovornost za plodove vaše biplomatije (diplomatija s bipolarnim poremećajem: tobož oćemo u EU a radikali smo), e pa kusajte sami šta ste zakuvali, itd. Meni se čini da to tumačenje malo kanda maši stadion.

Ne apeluje Brnabić što vaistinu hoće od nekoga da se oglasi, no zato da ga napenali i optuži za antisrpstvo kad se ne bude oglasio naprednjački poželjnim tumačenjem situacije. Nema druge jednačine, nikad i ni u čemu, ima samo te: mi volimo zemlju, drugi je mrze i rade protiv nje. Mi vodimo zemlju, pa makar u propast. Mi teramo ljude već tako mnogo desetleća da po srpski biraju između tri: da odu odavde, da poginu/osakate se u našim ratovima ili da nam se pridruže u jahanju naroda.

Na žalost po ljude, ništa se – pa ni aktuelne barikade – ne može dublje razumeti ako se u vidu nema upravo spomenut tutorijal po kom vlastodrčni vlastodršci delaju. Ali to se prima. Vesti s terena kažu da onamo, na jednom transparentu, piše: „Predsedniče Vučiću, u tebe se uzdamo.“ Mučno je nagađati opet između tri: da li je ruka to ispisala pod prinudom raznih Radoičića, ili iz pogubne zablude da se u onog čoveka treba pouzdati za bilo šta, ili iz jednako stravičnog očaja što je poslednja uzdanica On.

Pri takvoj koreografiji, treba strepeti. Spali smo na to da nam nade večito dobacuju tek do „samo da rata ne bude“; daleko bilo po sve regionalne političke elite da raja ikad zaozbiljno razmotri šta bi to bio mir. Šta bi stvarno bio. Naučili su nas, lično iz svojih fotelja, da se ruka pruža samo da bi se ruke obarale. Hajde da načas budalasto zamislimo dan u kome je sve ovo juče. Dan bez njih, dan u kome stvarno treba da se izmirimo. Kako se to uopšte radi?

Beše ona fenomenalna serija „Izgubljeni“ („Lost“), poznata po ozloglašenom kraju (koji su mnogi, ruku na srce, razumeli pogrešno ili nikako). Tako ni ja jednu epizodu uopšte nisam shvatio onomad, na prvu loptu. I više od toga: činila mi se potpuno besmislenom. Priča ide ovako: čoveka koji je u ratu u Iraku bio vojni ispitivač (dakle, mučitelj) godinama kasnije, kada u Parizu radi kao kuvar, zarobi muž nekada mučene žene. Kaže, prepoznala te je: ti si je svojevremeno ispitivao (dakle, mučio).

Ona i danas ima spečene ruke i teške traume. I držaću te u podrumu, vezanog kao pseto, i tući ću te – sve dok ne priznaš šta si joj uradio. Ali mučitelj ne prepoznaje žrtvu: suočen s njom, kaže da jeste bio onamo, da izvlačenje priznanja iz zarobljenika jeste bio njegov posao, da ga i dan-danas u snu progone sva ta lica… ali da ni jedno od njih nije njeno. Ona, međutim, nastavlja da tvrdi kako njen zlostavljač jeste on. Posle nekoliko dana mučenja mučitelja, nasamo mu kaže da će ga pustiti ako prizna i pokaje se. On govori da je to nebrojeno puta priznao sebi i da će se kajati do kraja života za užase rata, ali da naprosto ne može priznati da je mučio i nju – kad nije. Gledaoci serije znaju da ne laže.

No, onda se slomi. Zaplače se i kaže da je se seća. Da vidi njen lik svaki put kad sklopi oči. I da mu je žao što joj je naneo zlo. Gledaoci znaju: ne laže ni u tom trenutku. Ali u čemu je onda stvar? Zar se naprasno setio? Zar je, sve dotad, ipak lagao? U čemu je poenta? Epizoda te ostavi s tim pitanjem. A on biva pušten, nakon što ona izgovori: „Opraštam ti.“

Godinama kasnije, na ponovno gledanje, shvatim: ne, on nije bio njen mučitelj. To zna i ona. Ali jeste nečiji mučitelj, kao što je ona nečija žrtva. Njoj za mir treba da se jedan mučitelj pokaje. Kao što njemu treba da mu jedna žrtva oprosti. Tren kada iz njega pokuljaju suze je tren kada razume ovo.

Na eks-Ju prostoru treba nam ova scena. Masovno. Treba nam da je svi odigramo i iz jedne i iz druge uloge.

Ali ne umemo. Otud što nas političke elite uče da smo samo mi žrtve, mi ne žudimo ni da oprostimo ni da nam se oprosti. Žudimo, po njihovoj volji i nalogu, jedino za osvetom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.