Kako se talio čelik

Kad se slučaj razmaskira od palamudenija o čednim vlastodržećim namerama da se teatar preseli u BGnaH20, kosmičkoj kartografiji poznat toponim plemenitosti i kulture, lako se dolazi do stvarnog motiva za ovo najnovije nepočinstvo.

A taj motiv je – naravno, svakako, dakako i uvek – šićar nekoga kome se može. Relociraš pozorište da tu lociraš svoj lokal ili šta već, pošto poseduješ celu zgradu (i ne samo tu).

Možda bi fino došla i još jedna kladionka, to deca ionako više vole. Ili diskać. Svakako nešto šljašteće. Ovde kao da dela kolektivni super-anti-heroj Rušman, rešen da uruši dobro kao takvo.

Dakle, ako misliš da je sutra neizvesno, nije: sve će to, o mila moja, prekriti rušmani Njegovi i šljašt.

A reč je o mestu na kome su se, kako u prilogu reče jedan novinar, deca učila lepom i ispravnom.

To će reći, tu se decenijama evolutivno ćorsokačilo: ako ne želimo da podižemo mlohavu, nesnađenu mladunčad, valja da ih učimo isključivo ružnom i kvarnom do koske.

U suprotnom, na mladima svet zaostaje. Prošlo je vreme kaljenja, sad je jedino važno kako se i s kim talio čelik. Tal – to taman i zvuči kao ime za neko božanstvo, doduše nordijsko; sad će mu se napraviti još jedan domaći oltar, pa je krajnje vreme da ga posrbimo i ozvaničimo. AKO ovo dozvolimo.

No ako se i desi da u tom poslu posrnemo – nije ljuta nevolja: uvek možemo reći da su današnji klinci ionako tvrdokrelci kojima pozorište i ne treba, nego samo jutjuberi i starlete; u tome, taman posla, nema ni naše krivice, ni našeg ogledala.

Samo da se tu kojekude ne zeznemo da reknemo onu čuvenu da su upali u loše društvo, jer bi to bilo nadasve tačno: to loše društvo smo mi. Nama, ukupno uzev, ne ide ništa, ali bar klinčadiji „ide gas“.

Zato je bitno da ih što više rusofilizujemo: od Rusa gas dolazi. A to je tek početak, prvi razred opšte balvanizacije koju sprovodimo kao nezvaničnu, vanškolsku reformu školstva: osim boga Tala, tu je i bog Rat, vredan divljenja naročito u trenutku divljanja.

Mnogi roditelji posvedočiće da svoju decu iz petnih žila uče upravo lepom i ispravnom, uprkos fekalnoj opkoljenosti. Avaj, kao što svi znamo, uči se pomoću primera, a tu smo sve deficitarniji.

Da lekcija o, na primer, poštenju ne bi otišla u maglu apstrakcije, treba im prstom pokazati poštena čoveka a da nije na ivici propasti ili sasvim upropašćen (živčano svakako, a verovatno i finansijski).

Jer kako ćeš im prodati poštenje ako ga reklamiraš isključivo kao preduslov namagarčenja, kakav je to marketing?

Pa onda doslednost: s nepodnošljivom lakoćom naći ćeš im primer za doslednu hulju, ali za odanost vrlini – kamo? Lojalnost stavu, ima li je u javnosti?

Nađe se poneko, dobro, ali ti egzemplari ne ispunjavaju današnji kriterijum uspeha, onaj glavni koji glasi: a je l’ imaju pare?

Nije sreća u parama, živa istina, ali omladinci su odmalena imali prilike da primete kako solidna količina nesreće niče iz nemanja para, pa su postali nesuptilno zainteresovani da to izbegnu.

Osim toga, sajber-zvezde i zadrugari nisu samo profesionalni ubacivači kašike u med – nego pride rade ono što vole.

Tu sad već imamo dva istinska faktora dobrog života i ponestaje argumentske municije da ekipu osporimo u okicama nekoga ko raste usred kapitalizma i konzumerizma. Ne sviđalo nam se to ili ne, to je tako.

Suština je kanda u ovome: deca nisu kriva, ma kakva bila. Ko rekreativno prducka po njima zanesen nekakvom sablaženošću – taj ne samo površno, nego i bezobrazno poriče da su malci sunđeri za upijanje sveta: kakav im svet daš, takav će upiti.

I nadmašiće nas, stići će dalje – u onome što im se pokaže kao uzorno, suzbijajući ono što im se pokaže kao iluzorno.

Dobroti je potrebna neka pobeda, „lajkabilna“ i „kliktabilna“, vidljiva i snažna, neki neoboriv primer da borbe nisu uzaludne… a u ovom sad trenutku, mi smo u kategoriji borbe za ideal takav primer neuspeha da bismo na svetskom takmičenju „The best of neuspeh“ osvojili drugo mesto – jer bismo i to uspeli da ne uspemo.

Štono kaže fraza, vratimo se sebi dok još imamo kome: ne dajmo „Buhu“.

Odbranimo bar neki svetionik lepog. Mrežama kruži peticija, potpišimo je. Stanimo uz ljude iz sveta teatra, koji istinski dirljivo mole da ovo ne dopustimo. Dajmo deci primer da nismo štamebrigalačke luzerčine.

Ako ne, a onda ne kukajmo što ih vaspitavaju kutije s mecima, poker-aparat i bankomat uz prigodan treš-saundtrek.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.