Kamen spoticanja

Tako je s filmovima i knjigama, s narednim sezonama serija… i tako je s protestima. A bogme i s kolumnama: ova će se prilično direktno nadovezati na prošlu.

Kao pred novu epizodu, najpre sledi kratko podsećanje gde smo stali: kod „nemojmo da zeznemo“. Bila je to parafraza onoga čime je profesor Miodrag Jovanović završio svoj govor: nemojte da zeznete, kazao je opoziciji. Činilo mi se prikladnim da isto, krajnje dobronamerno upozorenje prenesem i na nas učesnike.

Imamo, kad je o ovom režimu reč, skoro čitavu deceniju iskustva na đonovima, te sasvim dovoljno materijala da ustanovimo koja su tabananja iznedrila rezultat, a koja ne – i zašto. „Srbija protiv nasilja“ je protest ponikao iz novih razloga nadovezanih na stare, novih rana na već postojećim ožiljcima. Na ulicama su isti ljudi kao ranije, ali i mnogo, mnogo novih lica kojima je kap gneva i poniženosti tek sada prelila čašu.

Dobra vest koja niče iz gomile ružnih, crnih i najcrnjih. Ovoga puta, stvar je masovnija i glasnija no ikada ranije otkad smo se uhvatili ukoštac s nepočinstvima kojima je ova vlast inkubator i generator, počesto i direktni izvođač radova. Ali, kažem: i dalje stoji činjenica da je ranijih pokušaja još kako bilo, da je ovo, dakle, poteklo odnekud – i silno bi nam valjalo da sve što beše kamen s poticanja ne bude i sada kamen spoticanja.

Prošli tekst pokušao je da podseti na jednu vrlu bitnost koju, bojim se, horski ignorišemo – a to je da jednoga dana, kad se izborimo za bolje i demokratskije uslove, za nekoga moramo da glasamo da bi ovaj režim pao. Opozicija je daleko od idealne, ali zapatio nam se još gori problem: nepriznavanje ikakve osim idealne.

Deluje da se Prezidente obraća isključivo svojim glasačima, ali nije da mu ne uspe i poneka instalacija opšteg tipa – ponajviše ona „pa ko drugi“ i „cela opozicija jednako Đilas, a nećemo Đilasa“. Treba da se nekako iskobeljamo iz tog začaranog kruga. Na nama je da budemo malo razumniji i realniji, a na opoziciji da nas uveri i pridobije. Tako bi otprilike glasio sažetak.

Flešbek: „1 od 5 milina“. Protesti po celoj Srbiji. Divna energija. Nada. Održao sam govore u raznim gradovima, kao i toliko drugih javnih ličnosti. Proteglo se na oko pola godine. Onda je utihnulo. S ove distance gledano, nisam siguran šta smo zapravo postigli, osim nesporno dragocenog osećaja da nismo sami, da nas ima. Biti bespomoćan u dobrom društvu nije mala stvar. Čast je. Neprocenjiv šećer na gorčini poraza, na faktu da smo, uprkos fenomenalnom elanu, danas evo ovde. Jesmo li zeznuli ili trenutak naprosto nije bio dozreo?
Danas izgleda mnogo zrelije. Ostaje da vidimo jesmo li i mi.

Sadašnjost: kada je na šestom protestu s bine objavljeno da će naše okupljanje, ukoliko zahtevi ne budu ispunjeni, dobiti novi oblik, jedan drugar se prokiselo našalio da ćemo od sledećeg puta, umesto prstena oko neke institucije, napraviti kvadrat ili trougao, a ta geometrijsko-koreografska promena, sva je prilika, ne bi dodatno nasekirala svemoćnike – čije se najtoplije nade svode upravo na to da ćemo se naprosto polagano ugasiti.

U to se uzdaju baš zbog „1 od 5 miliona“; podsećam da je onaj koji 300 od 365 dana iskače iz frižidera (gde se nastanio kako ljudi ne bi primetili da im je fridž inače prazan) u jednom trenutku prestao da prebrojava i situaciju pojašnjava debljinom jakni, nego se hvalisao kako smo sjajna zemlja u kojoj ljudi slobodno mogu bundžijski da šetaju do mile volje. Nek šetaju, zaboleće ih noge. Pa će se taj bol preneti i u više anatomske predele. Tamo gde je njemu bol tada već uveliko stanovao.

Ispostavilo se, srećom, da novi oblik protesta znači: još nekoliko gradova. Ove nedelje još deset. To ide u dobrom pravcu, ali: kad sam dobio poziv iz nekoliko gradova da govorim, pomislio sam „o ne, idemo opet isto“.

Biću, stoga, sasvim konkretan: ljudi ne žele govore. Ne žele kulturno-umetnički program, bar ne tu i tad. Ljudi žele da im organizatori kažu šta ćemo da blokiramo, koja nam je akcija. Da im se kaže što kraće i konkretnije. A ne da opet nekoliko puta nedeljno pišemo sastave na istu temu, mesecima.

I još važnije: nema potrebe da slušaju mene, jer moje ime neće biti sutra na glasačkom listiću. Opozicija mora za mikrofon (a i tada, ponavljam, što sažetije i direktnije). Mora pridobiti ljude. Samo tako se skida režim. Mi smo tu, i bićemo. Do kraja. Ali ovo ne sme ponovo postati oratorski maraton. Ljudi hoće akciju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.