Kidnapovani slogan

Reč je o nekoj vrsti romana u stihu, o audio-dnevniku čiji se većinski deo radnje odigrava 2020. godine; „Reset“ se odnosi na događaje iz jula, kojima je sada okrugla trogodišnjica. Bili smo tada na ulici. I sada smo. U spotu, otud, vremenski skočimo iz one sadašnjice u ovu.

No, zašto bi kolumna bila o tome, rubrika jeste moj glasni prostor, ali ne i oglasni. Pa, stvar je u sledećem: na tom albumu ključnu ulogu igra jedan motiv iz kojeg niče obrt.

Priča o kolosalnoj razočaranosti i dizanju ruku od ovog društva i sebe u njemu preokrene se zbog nečega naizgled običnog, a zapravo do koštane srži suštinskog: zbog deteta u naručju.

„Tri sprata ispod, raste jedno malo dete. Raste iz lešine nekada ponosne zemlje. Kako ću ikad da ga pogledam u oči ako sad ćutim na ovo i na sve što će doći?“ Ali, vidite, ja nisam roditelj. To je bio bebac moje drugarice Jece. Je li zato emocija manje tačna, manje istinita, stvarna? Razlog za tekst koji čitate je čovek, ako ćemo to tako zvati, koji je ovih dana doveo to osećanje u pitanje. Zove se Aleksandar Martinović, ministar je, i sa skupštinske govornice rugalački je postavio pitanje koliko ko ima dece, te otkud pravo onima koji decu nemaju da o deci pričaju. „Hoćete da sada nabrajamo ko od vas nije u braku niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, mače i zlatnu ribicu. Kako vas bre nije sramota?“

Vidno potresena, glumica Anita Mančić mu je odgovorila. „Ja nemam decu. Pokušavala sam, nisam uspela, i sebe smatram neuspešnim čovekom. Ali Vas… Vi ste jadni. Gadni. Bedni. Zli nečovek.“

Entitet kome narečeni opis pripada uspeo je da zapali jedan od onih požara koji zavrede da se čak i jedan Krlo prihvati posla vatrogasca, a moral je, znamo, redak gost njegovih muza. Posredi je nivo gnusnosti koji izaziva da se čak i Veliki Meštar Sviju Hulja lično pobrine za ribanje: „Izviniće se, nije tako mislio.“

Ma jelda?

Ovo što trenutno osećate u stomaku potiče odatle što znate da jeste mislio. Isto kao što Ana Brnabić jeste mislila da bi beba iz helikoptera svakako umrla.

Takve grozote, takva direktna uključenja u epicentar neljudskog apsolutno niko ne može da prevali preko čeljusti slučajno. To je krajnja metastaza ološarstva kakvo izmiče poimanju, i tu više nema mesta nikakvom drugom opisu do onom koji je Anita Mančić dala.

LJudi, mi nemamo posla s neistomišljeništvom, s nekakvim političkim nadmetanjem, čak ni sa zarobljenom državom kao konstruktom jednog predatorskog kartela. Ne, mi imamo posla za ZLOM. Koje više nema nikakvu, ni onu poslednju kočnicu u svom samosaopštavanju.

U ostalim vestima, to zlo ima svoje misaone sledbenike. Videćete i komentare koji vele da je Aleksandar Martinović u pravu: nestaćemo jer se ne pomnožavamo, a tome su krivi psi, mačke, zlatne ribice, lezbejke, pederi, i sve smo to uvezli s Trulog zapada.

O banalnosti zlobe, o destilovanoj gluposti koja iza njega tako često stoji napisane su nebrojene stranice svetske literature, što umetničke, što naučne. Pa zašto onda to klupko bodljikave žice u stomaku, što kad znamo i jasno nam je iz kakvog mraka, zgusnutog ali providnog, to proishodi?

Zato što je bezdušno. A ta kategorija nema veze sa inteligencijom, s razlikom misleće-nemisleće, nema veze čak ni s time da li se izjašnjavamo kao verujući ili ne. Duša je koncept izvan i iznad svega pobrojanog. Ona je drugo ime za ljudskost.

I verujte, onog dana kad je sevnuo slogan „za našu decu“ znao sam: ništa im se neće obiti o glavu kao to.

Ništa neće jasnije isterati naličje na lice. Ništa nije osetljivije, krhkije, bolnije. Nijedan bes ne može se meriti s tim besom. Ja, neroditelj, na silno iznenađenje Martinovića, upravo osećam taj bes celim svojim bićem.

Nije pomoglo ni što sam maločas nahranio mačke, ako baš hoće da zna. Ali mnogo je važnije da zna ovo: na dan kad se ovo bude završavalo, ljudi će biti na ulicama ne samo zato da vrate državu, institucije, slobodu, ne samo zato da, što bi rekao Kojo, vrate osećaj radosti življenja.

LJudi će biti na ulicama da vrate slogan „za našu decu“ iz kidnapovanosti. Sva su deca naša, Martinoviću. Ideja da i tu nastane podela, da se i deca dele na nas i na njih, to je ono što će vas srušiti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.