Knjiga o Jovu (verzija ovdašnja)

Kod Dvora je delovalo mirno. Mirno u smislu još jedno okupljanje gde svoj bespomoćni bes pokušavamo da iznesemo što dostojanstvenije, jer opozicija – pomislio sam kao i mnogi – već godinama ne ume da se nazubi i smisli ikakvu drugu akciju osim šetnje i prstena oko nečega; izgleda da sloboda ne prihvata veridbu takvim prstenjem.

E a onda se desilo… ono. Služba je, sad to i i slep vidi, izvela svoj stari oprobani scenario: izazvala nerede i uzela da sakati i hapsi.

Samo što je ovo 2023. godina, pa ljudi snimaju telefonima, pa vidimo kako policija iznutra razbija staklo na vratima, pa vidimo da tip koji spolja nasrće na ta vrata ima iste farmerke kao povređeni policajac u civilu kojem Gašić dan kasnije vida rane i šapće tople reči kako je tobož za otadžbinu ranjen na frontu – a videli smo takođe i to da ga je, u žalobnoj domaćoj verziji Pajtona, zapravo klepio kolega… i sva ta farsa naterala bi penu na usta i najmirnijem ravnoduši s Tibeta.

Dakle: lažu nas, kradu nas, biju nas, a naša kidnapovana nevesta sloboda pita nas šta ćemo tim povodom da preduzmemo.

Marinika Tepić preduzima štrajk glađu. O tome kruže podeljena mišljenja, ali nepodeljena zabrinutost.

Odmah da se razumemo, poređenja s Tomom su bljutava i karikaturalna. Treba nam neko ilustrativnije – ne da bismo razumeli nesumnjivo plemenitu požrtvovanost Marinikinog gesta, nego stvarne domete.

A dometi zavise od toga ko je s druge strane, s one kuda gest cilja. Tu će nam od pomoći biti Jovo Bakić, tako mnogo puta citiran u ovoj rubrici; možete ga simpatisati ili ne, to je vaistinu nebitno (njemu prvom), važno je jedino šta čovek zapravo govori.

A govori, evo pre koji dan u jednoj emisiji, da je, kako svi znamo, prokazan kao ekstremista (i ne samo od ovog režima, nego od još nekih, što nije loše zapamtiti) zato što je, u suštini, kazao da hristolika ideja o okretanju drugog obraza siledžiji koji te bije možda vodi do rajskih kapija odonud groba – ali ovde u dolini suza sasvim sigurno vodi u pakao.

I onda gorko poentira: pred nasilnikom koji to zaista jeste, gandijevske metode nažalost ne pale – ako legneš na ulicu, pregaziće te sa sladostrašćem; ako štrajkuješ glađu, pustiće te da umreš ispraćen njegovim posprdnim cerekom.

Ah, taj Bakić uvek preteruje, vele neki – no, da li je zaista tako? Manimo se, dakle, Tome i stiropora koji su se suprotstavljali nekakvom Tadiću, koji nikad nije bio Veliki Štrumpf nego samo otužno gordi Licko, pa pogledajmo neki stvarno validan primer: Tursku. Kako je pod Turcima, to bismo morali jako dobro znati, a po svim informacijama Turci su i dalje pod Turcima, i to baš.

Tamo ima jedan slobodarski bend, Grup Yorum, čiji su koncerti zato zabranjeni, a neki od članova (neki, njih 15) poslati u zatvor.

Pa su zato preduzeli – štrajk glađu. Kako se to, dragi moji, završilo?

Prvo je preminuo frontmen, 3. aprila 2020, nakon 288 dana. Imao je 28 godina.

Basista je iste godine umro u bolnici u Istanbulu, nakon 325 dana gladovanja. Imao je 41 godinu.

I da ne pomislite kako je reč o nekom nevidljivom bendiću: ovi ljudi su u muzici i aktivizmu od 1985, imaju 21 album i prodali su preko dva miliona nosača zvuka.

Je li vam muka? Čekajte, ima još. Na sahrani potonjeg, policija je upala suzavcima i gumenim mecima, napala prisutne (uključujući i oca preminulog) i otela telo.

Telo čoveka umrlog od gladovanja za stvar. To telo imalo je, u trenutku smrti, 28 kilograma.

Sve što ste upravo pročitali desilo se u 21. veku, pre tri godine, u režimu na koji se ovdašnji ugleda i sanja da ga dosegne.

Ali Bakić preteruje i ekstremista je, zar ne? Moj otprilike najveći strah jeste da će, daleko bilo, u godinama koje dolaze svako ko je ovako smatrao o Jovu te svoje reči, ako se ovako nastavi, da propiša s mučkim krikom kao kamenac iz bubrega.

I sad, kako vam posle ovoga poželeti srećnu Novu?

Evo kako: dođite po nadu na blokade koju organizuje omladina. Dođite da vidite njihova vedra, hrabra lica. Dođite da podržite njihove akcije, jer to su zaista akcije, ne šetnje.

Akcije, da me neko ne shvati naopako, nisu nasilne, ali jesu preduzimljive i svrsishodne. Klincima treba da znaju da ste tu, fizički, ne tastaturalno. Šta god nova godina donela, idemo zajedno. Saosećajno. Srčano.

Šta god se desilo. Želim nam svima kičme, obraze, srca, i još onaj deo anatomije što je sinonim za hrabrost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.